ИЗ ПЕПЕЛА ПОНОВО ЗАСИЈАО ЧАКОВСКИ ИКОНОСТАС Конзерватори вратили сјај споменику српског барока

Чак и штура вест из априла 2004. да је у румунском делу Баната, у Чакову, родном месту Доситеја Обрадовића, избио пожар у Цркви Успења Пресвете Богородице упућивала је на тешко пострадање унутрашњости овог храма који представља историјски споменик највише категорије. 

„Пожар је изазван кратким спојем у цркви. Интервенцијом ватрогасаца спречена је даља штета. Олтар је уништен, а уништена је и скоро половина иконостаса. Изгорело је и много вредних слика. Све око иконостаса је изгорело, осим крста и столњака на олтару, који су чудом избегли ватрену стихију“... 

Захваљујући преданом ангажману конзерватора и рестауратора Покрајинског завода за заштиту споменика културе, део оног што је тада, пре више од две деценије, отишло у дим, сада је обновљено и данас ће бити јавности представљено у Националном музеју уметности у Темишвару, на изложби названој „Искре сјаја из пепела“. 

Српска православна црква у Чакову изграђена је 1768. године. Реч је о једнобродној грађевини са сферним сводовима и полукружном олтарском апсидом на истоку те торњем звоника на западу призиданим 1892, док су три садашња звона изливена 1935. године. Капа самог црквеног торња је богато барокно извијена и украшена, а и цео пробрани фасадни украс припада барокном стилском репертоару. 

Архиве и алати 21. века

Документација иконописа је довољна за вредновање и схватање, али је на садашњем нивоу познатих информација недовољна за апсолутно поуздану реконструкцију иконописа. Постоји неколико дигиталних снимака тотала и мањег броја детаља које је фотограф Станко Костић снимио само неколико дана пре пожара. Начињен је и већи број снимака у црно- белој техници израђених током двадесетог века. Но, за израду добре подлоге – предлошка за реконструкцију, конзерватори ће морати да користе алате и технологију XXI века да оживе традиционалну баштину.

Иконостас представља једно од изузетно вредних остварења српске барокне црквене уметности. Резба иконостаса изврстан је рад, нажалост, још увек непознатог дуборесца – будући да досадашња истраживања архивске грађе нису дала резултат – и настала је између 1768. и 1771. године, када је иконе насликао Димитрије Поповић. Зидови и сводови цркве су вероватно осликани недуго по изградњи, а садашње зидно и сводно сликарство монументалних сцена Христовог живота и страдања, уз национални програм посвећен Светом Сави, рад је Стевана Алексића из 1902. године. 

Како у свом слову у каталогу изложбе наводи историчар уметности др Дејан Радовановић, иначе један од аутора пројекта обнове ентеријера храма, пожар је неповратно уништио између 35 и 40 одсто целине иконостаса, док је озбиљно оштетио и угрозио остатак. 

Преживеле иконе, нарочито на јужној страни, потамнеле су, запрљане од чађи и оштећене средствима за гашење.. Сама црквена грађевина, која је и раније била угрожена земљотресима, дотрајавањем материјала и на крају ватром, санирана је и обновљена недуго након пожара. 

Међутим, иконостас и зидно сликарство и декорација, остали су без третмана и конзерваторске бриге све док по позиву његовог преосвештенства епископа будимског Лукијана, тадашњег администатора Епархије темишварске, конзерватори Покрајинског завода за заштиту споменика нису 2012. започели истраживачко-испитивачке радове.

У првом реду је документовано постојеће стање, односно израђена је обимна фото-документација и извршено техничко снимање остатака иконостаса. Током прегледа и класификације материјала извршени су и неопходни хитни превентивни конзерваторски захвати, како би се оштећени и угрожени материјал спасао од даљег пропадања. 

Вршено је и благо, минимално инвазивно чишћење, ради детаљне дијагностике стања и омогућавања ефикасног фиксирања и превентивне заштите угрожених делова иконописа и резбе. Истовремено су узети и узорци за физичко-хемијске анализе због утврђивања технологије, степена оштећења и избора технолошких и техничких средстава и поступака при предстојећим конзерваторско-рестаураторским радовима.

По завршетку прве фазе испитивачко-истраживачких радова, материјал је сложен у цркви и оближњем помоћном објекту у порти. Упоредо с израдом фото и техничке документације радило се и на истраживању документације, архиве и литературе у вези с црквом у Чакову, изванредном резбом, као и делом сликара Димитрија Поповића.

„Зрео, формиран сликар у добу од 33 године, Поповић у Чакову показује све особине свог стила, најпре солидну технику сликања научену у радионицама и захваљујући сарадњи са старијим мајсторима Стефаном Тенецким и Димитријем Бачевићем”, наводи др Дејан Радовановић. 

Иако је румунска служба заштите одобрила пројекат конзервације и рестаурације иконостаса још 2013, сами радови су настављени тек 2022. године и у протекле три године реконструисане конструкција и оплата иконостасне преграде, извршена је импрегнација и столарска консолидација дела икона и двери, поново резане изгорела подлога и оквир иконе „Каин убија Авеља” и јужна вратница царских двери. 

Део икона је очишћен од прљавштине, оштећења пожаром и гашењем. Како наводи руководилац пројекта сликар-конзерватор Драгана Јелић, главни проблем у процесу чишћења сликаног програма огледао се у комплексности и разноврсности материјала који је требало уклонити, укључујући површинске депозите, оксидирани заштитни лак и остатке претходних конзерваторско-рестаураторских интервенција. 

Делови дубореза који су уништени у пожару или изгубљени направљени су од липовог дрвета по узору на оригинал, техником традиционалног ручног резања за којим су следили позлата и посребрење. Упоредо су вршене додатне мултуспектралне и  хемијско-технолошке анализе као и сондажна испитивања, ради детаљног утврђивања оригиналног изгледа иконостаса и врста обраде површина. Тек, како закључује и др Радовановић, посао који је још пред конзерваторима „јесте обиман, пун замки и непознаница, али је циљ пред њима довољно значајан и вредан”...           

Мирослав Стајић