БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Станишић (1) Како је бербер Јоца дигао у ваздух Железничку станицу
Уским асфалтним путем који се пружа уз давно затворену пругу - из Крушевља стижем у Станишић. Према попису из 2022, у селу су била 2.902 становника, 27,21 одсто мање него пре једанаест година што је један од највећих популацијских суноврата у иначе невеселој демографској слици војвођанских села.
Већину становника Станишића данас чине Срби пореклом из Далмације, а мањину чине Срби и Мађари староседеоци и нешто Хрвата, такође пореклом из Далмације.
Ово све до 1944. већински немачко село, после Другог светског рата насељено је колонистима из Далмације - 1.070 српских и хрватских породица са 5.430 чланова. До 1965. је ово место било седиште Општине Станишић коју су чинила насељена места: Гаково, Растина, Риђица и Станишић. У састав општине је улазило и насеље Крушевље које је изгубило статус самосталног насељеног места тако да је данас део Гакова. После укидања статуса општине у целини је припојена територија општини Сомбор...
Према попису из 2022, у селу су била 2.902 становника, чак 27,21 одсто мање него пре једанаест година, што је један од највећих популацијских суноврата у војвођанским селима
Историјат села почиње давне 1535. и Станишић је добио име према према презимену највиђенијег овдашњег становника или најбројније породице. На сличан начин имена су добила и друга насеља и пустаре у широј околини Сомбора: Билић, Бикић, Бокчиновић, Браћевић, Ђурић, Миличић (касније Милчић), Ненадић...
Наредбом мађарских државних власти да помађаризују немађарска имена села, име места је од 1904. до 1918. као и од 1941. до 1944. било Ерсалаш (Őрсзáллáс), које никад није било прихваћено од стране немађарског становништва, чак ни међу Немцима. У преводу са мађарског на српски језик нови назив је значио Стражара. У атару је постојала жандармеријска стражарска кућа, где су се жандари склањали у невремену, у њој се одмарали приликом патролирања, што је послужило да се селу да ново име.
Немци који су се населили овде 1786. и после, прогласили су и свој део за Станишичић или за Станишић, искривљено - Таннисцхитз, као за њих прикладнији облик. Сви покушаји пронацистичких оријентисани Немаца да промене име села 1935-36 у Donau-Wachenheim, Deutsch-Wachenheim, Steinsitz, Tannenschütz били су само лоши погрешни преводи његовог првобитног имена и никада нису били прихваћени, чак ни међу њиховим становништвом. Станишић је био и остао Станишић.
На месту данашњег Станишића нема поузданог трага да је постојало неко средњовековно насеље. На основу топонима и докумената, претпоставља се да се средњовековно насеље које се спомиње у 14. и 15. веку Париш налазило данас између Станишића и Риђице. Париш је старо бачко насеље, први пут споменуто 1366. године. Крајем 17. века, после аустро-турских ратова, село је опустело.
Према попису православних парохија у Станишићу је 1733. било 113 српских домова које је су опслуживали православни свештеници: Петар Груић, Никифор Петровић, Тимотеј Сељаковић, Григорије Борђошки и Кирил Стојановић.
Данашња православна Црква Светога Николаја почела је са изградњом 1772. а извесно је да је пре тога постојала нека црквица јер се 1769. у једном попису напомиње да село има један храм и пет свештеника. Садашња велика српска црква, која се налази на најлепшем месту у Станишићу, освећена је и пропојала тек 20. децембра 1806. на дан Св. Игњатија Богоношца.
Последњи шинобус прошао 1978. године
На улазу у село од стране Крушевља налази се оно што је остало од Железничке станице Станишић. Као у безброј сличних примера по војвођанским селима, објекат је напуштен, у њему разбацане ствари, инвентар из времена док су до 1978. овде ишли шинобуси... Прва Железничка станица саграђена је 1895. у време када је направљена пруга која је спајала Сомбор и Бају у тада истој држави. Ту станицу је 11. априла у 21 час, локални берберски мајстор Јован Танурџић - дигао у ваздух верујући да ће тако зауставити или бар успорити долазак окупаторских Хортијевих трупа.
У поноћ између 11. и 12. априла, у Мађарску се из Станишића упутио Гашпар Мајер, члан Културбунда (основан у Станишићу 1935) да извести Мађарску команду да пред Хонведима нема никог и да могу слободно кренути ка дубини југословенске територије (због тога ће га касније окупаторска власт одликовати звањем витеза). Са севера, из правца Риђице Хонведи су нешто пре 7 часова 12. априла 1941. ушли у Станишић.
О трошку баронске породице Редл 1815. подигнута је римокатоличка Црква Име Маријино. У костурницу-крипту под олтаром католичке цркве до 1918. сахрањивали су се чланови породице Редл о чијем сам дворцу и Растини писао пре пар недеља.
Српска основна школа почела је са радом од 1774. а немачка од 1786. Током 1786/1787. овде је насељено и стотињак немачких породица а Немци ће наставити да се досељавају и наредних деценија.
Такође, око 45 мађарских и око 25 словачких породица населило се у Станишић до 1830. Све до 1811. године село је било подељено на два дела — немачки (нови) и српски (стари) Станишић. Почетком 19 века, па све до времена Мађарске револуције 1848/1849. Станишић је био у поседу племићке породице Редл. Потписом аустријског цара Франца Првог, Станишић 1811. добија статус трговачке и пољопривредне варошице, а српска и немачка општина спојене су у једну. То је значило да је Станишићу било допуштено да одржи тржиште што је било велико побољшање у односу на друга села у округу.
У наставку приче о Станишићу за седам дана на овом месту читајте детаље бурне историје села из друге половине 19. и прве половине 20. века као и причу од локалном фудбалском клубу.
Роберт Чобан