ОВО ЈЕ НАЈРЕПРЕЗЕНТАТИВНИЈИ СРПСКИ ДОМ ПОД ХАБЗБУРШКОМ КРУНОМ Патријаршијски двор у Сремским Карловцима је симбол снаге и културе (ФОТО)
Међу бројним велелепним здањима у строгом центру Сремских Карловаца само једна зграда носи назив и грађена је као двор.
Реч је о Патријаршијском двору, саграђеном за две године по пројекту чувеног архитекте Владимира Николића, коме је то било прво у низу дела у Карловцима, а у време патријарха Георгија Бранковића.
Никао је на месту старе патријаршијске резиденције из 1742. године, коју је започео још 1733. митрополит Вићентије Јовановић, а довршио Арсеније Четврти Шакабента.
Идеја за градњу новог двора потекла је од митрополита Стефана Стратимировића убрзо пошто је дошао на трон Карловачке митрополије. Он се постарао да се ураде и пројекти за нову палату, а будући да ту идеју није реализовао, оставио је 40.000 форинти за градњу. То је пошло за руком, 70 година после, патријарху Георгију Бранковићу, с тим што се у фонду за градњу до тада накупило 576.131 форинти.
Предићев уметнички отисак
У капели Патријаршијског двора у Карловцима Урош Предић је сликао иконе и зидне композиције. Над вратима капеле насликао је Васкрсење Христово, у првом реду иконостаса Христа на Маслиновој гори, у другом Архиђакона Стефана, Богородицу са Христом, Благовести, Исуса Христоса и Светог Димитрија, док ја на архијерејском престолу приказао Светог Саву.
У пандантифима представио је јеванђелисте, док је на западном зиду у лунети над вратима насликао Тајну вечеру. Своје иницијале утиснуо је на композицији Благовести испод Богородичиног лика доле лево, а годину израде 1896. на икони архангела Гаврила доле десно.
Припреме су почеле додуше знатно пре но што је Бранковић изабран за патријарха, још 1878. године када је Саборски одбор формирао стручно тело које је расписало конкурс на који се пријавило 16 пројектаната. Прихваћен је пројекат мађарског архитекте Јулија Партоша, но он није изведен, веровано зато што је цифра коју је тражио премашила суму с којом се располагало.
Бранковић, две године по устоличењу, покреће то питање са мртве тачке и унајмљује Владимира Николића за израду пројекта. Градња је почела 1892, а завршена 1894. године. Још толико отприлике су трајали унутрашњи радови.
Двор, најрепрезентативнији у Војводини, је освећен 1896. године, када је Урош Предић, један од наших најзначајнијих и најплодоноснијих сликара, завршио осликавање дворске капеле на спрату посвећене Светом Димитрију, што је била крсна слава патријарха Бранковића. То здање у ком су столовали првојерарси Српске православне цркве оличење је отмености, монуметалности и лепоте. Каже се да је, док су у двору становали патријарси Георгије Бранковић и Лукијан Богдановић, на њему „владала ригидна етикеција, установљена по угледу на церемонијал који је окруживао хабзбуршку аристократију, па су тако северним степеништем ходили само патријарси, а јужним сви остали.“ Чести гости на двору су били угледни интелектуалци попут управника Текелијанума Стевана Поповића, мохачког адвоката Јосифа Јагића, гргетешког архимандрита Илариона Руварца, бачких велепоседника Лазара и Гедеона Дунђерских, песника Лазе Костића... Само током прве две деценије у њему су боравили угарски министри и повереници цара и краља Франца Јосифа Првог, а касније су и краљ Александар Карађорђевић, румунска краљица Марија, кнез Павле Карађорђевић, те бројни државни и црквени великодостојници, домаћи и страни.
Након Првог светског рата двор је отворио врата Русима који су утичиште нашли на нашим просторима. Тако је у двору на дуже време био примљен генерал-мајор Михаило Александрович Хрушчов, те митрополит кијевски и галицијски Антоније Храповицки, а често виђен гост био је и генерал Петар Николајевич Врангел.
Селидба „Сеобе Срба”
У приземљу Патријаршијског двора по завршетку градње налазиле су се између осталог и две трпезарије. У трпезарији са леве стране од главног улаза, која је сада део изложбеног простора, висила је до Другог светског рата слика „Сеоба Срба”, рад Паје Јовановића.
Заузимала је цео зид, а настала је по наруџбини патријарха Георгија Бранковића и Саборског одбора. Паја Јовановић је 1895. године почео да за 10.000 форинти слика сеобу Срба под Арсенијем Чарнојевићем из 1690. године. Слика је припремана за Миленијумску изложбу у Будимпешти поводом хиљадугодишњице мађарске државе која је требало да буде одржана 1896. године. У суштини, она је требало да буде одговор на слику мађарског сликара Михаља Мункачија која се појавила 1893. године, којом су исказане претензије Угарске и мађарског народа према просторима где су живели Срби.
Композиција Сеоба Срба требало је да покаже како су Срби на ове просторе дошли по позиву. Због одређених примедби патријарха Бранковића које је Јовановић требало да испорави, слика није отишла на изложбу, већ је красила Патријаршијски двор до 1941. Усташе су је исекле из рама, ушиле у ролну и два пута пресавиле, јер је била велика. Оштећења која је тада претрпела, санирана су током рестаурације 2005. године. Када је враћена, неко времеје провела у Народном музеју у Београду, а сада краси салу у згради Патријаршије СПЦ у Београду.
Мрачно доба за Патријаршијски двор наступило је у Другом светском рату. Под командом усташке власти све уметнине, реликвије, књиге и скупоцени стилски намештај однети су у Загреб. Након рата враћени су, али су похрањени у зграду Патријаршије у Београду, а само мали део завршио је тамо одакле је однет.
У Патријаршијском двору за време рата налазила се усташка команда, а почетком комунистичке владавине преуређен је, најпре, у војну болницу, а потом су ту смештени Архив Војводине 1956, и Центар за усавршавање покрајинских наставника. Неко време дворска капела Светог Димитрија кориштена је као мртвачница. Након дуге и неизвесне борбе Архив Војводине је исељен 1988. године из „најрепрезентативнијег српског дома“ под хабзбуршком круном. Захваљујући залагању Светог архијерејског сабора и тада епископа Василија, дворски комплекс је враћен СПЦ.
Данас је то велелепно здање резиденција митрополита сремског, седиште Епархијског управног одбора и Црквеног суда. У њој се налази Ризница Музеја Српске православне цркве која баштини уметничке и богослужбене предмете из Сремске, Далматинске, Славонске, Осјечкопољске и Барањске епархије.
Пре две године завршена је обнова двора споља, која је трајала од 2020. до 2024. Пред прославу стогодишњице уједињења Српске превославне цркве предмет рестуарације и конзервације била и велика дворана на спрату када је у њу враћен патријаршијски трон са балдахином.
Пројекат “Дворци и велелепна здања Војводине – раскошни чувари историје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.