БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Станишић (2) Клубови погашени, али потомци Далматинаца још играју балоте
Станишић је имао бурну историју и током Мађарске буне 1848/49. Због неспоразума око земљишта за напасање стоке Мађарске власти ће три Србина (Мирка Комненова, Симу Попова и Гигу Бикара) 31. маја 1848. обесити одмах иза села с десне стране јеврејског гробља на путу за Риђицу.
Они су одмах тамо и сахрањени, а сви Станишићани су изведени да за пример виде пресуде. Још једанаест станишићких Срба осуђено је на по годину дана затвора, четворица су осуђена на по две године, петорица на по три и двојица на по девет година затвора, а само двојица житеља су осуђена на краће временску казну од једног, односно три месеца затвора.
У Станишићу је аустроугарско време престало у два сата после подне 21. новембра 1918, када је у село пристигло 40 српских војника из 7. пешадијског пука, које је предводио потпоручник Радивој Куљански
Немачко становништво је током 19. века постало најбројније. Многе српске станишићке породице одселиле су се у Сомбор и на околне сомборске салаше, као и у Бечеј, Сенту, Мол или Србобран, након што је Станишић, од 1805. до 1894. постао властелински посед племићке породице Редл.
У Станишићу је аустроугарско време престало у два сата после подне 21. новембра 1918. када је у село пристигло 40 српских војника из 7. пешадијског пука, које је предводио потпоручник Радивој Куљански. Двадесетак војника остало је у Станишићу а исто толико њих је отишло још истог дана у Риђицу.
За лоптом јурили и Немци и Далматинци
Становништво Станишића је и пре и после Другог светског рата имало афинитета према спорту. Може се рећи да су и Немци пре рата и Далматинци после рата са великом страшћу “јурили лопту”.
Први фудбалски клуб у селу покренут је већ 1920. Фудбалери предратне “Слоге” и послератног “Јединства” и ФК “Станишић” наступали су преко 40 година у Бачкој и Војвођанској лиги (4. фудбалском рангу), данас се тај клуб, после повратка из Сомбора, налази у најнижем фудбалском рангу.
Рукометни клуб “Станишић” основан 1955 - угашен је.
Женски рукометни клуб “Станишић” основан 1967. - такође је угашен. Овај веома успешан женски рукометни клуб је четири године наступао у Другој лиги старе Југославије. Он је, у ствари, био играчка база женског рукометног клуба у Сомбору, који је био у врху југословенског рукомета, једне године чак финалиста европског Купа купова.
Куглашки клуб “Слога” основан 1934. - угашен је. Угашен је и Стонотениски клуб “Партизан”, основан 1964.
Преживео је Боћарски клуб “Станишић” основан 2008. и у њему потомци колониста из Далмације и данас играју омиљене балоте.
Станишић је после Првог светског рата припао територији Краљевине СХС и представљао је засебну општину. Са близу осам хиљада становника, ово село је између два светска рата имало српску и немачку школу, православну и римокатоличку цркву, пошту, болницу (са три лекара и апаратом за снимање плућа), две апотеке, ветеринарску службу, адвокатску канцеларију, електричну централу, циглану, парни млин, две кудељаре, шест содара, ледару, три дрваре, кречану, сушару за жито, 32 парне вршалице, ковачке, столарске, коларске, сарачке, пећарске, керамичарске, кројачке, вуноплетачке, ћурчијске, обућарске, шеширџијске и часовничарске радионице, 17 радњи (десет са мешовитом робом, шест са текстилном и једну продавницу обуће “Бата”), четири гвожђаре, пет пекара, осам месара, две млекарске радње, Соколско друштво, организацију Народне одбране, Сељачку дружину, Занатлијско момачко удружење, месни одбор Црвеног крста, Српску аматерску позоришну дружину и Српски црквени хор, немачка и мађарска културна друштва, фудбалски и куглашки клуб, општинске недељне новине (на немачком језику излазиле од октобра 1934. до 1942), биоскоп, железничку станицу (већ 1936. било је у Станишићу и аутомобила), засебну општинску управу и представљао је, заправо, прави мали град. Станишићком атару имао је 21.933 катастарска јутра земље.
На захтев становништва и подстицај локалне управе, 1925. основано је удружење “добровољне ватрогасне јединице” са 60 људи. Пет година касније 1930. основано је прво Ватрогасно друштво у Станишићу. На оснивачку скупштину се одазвало 39 људи. Први председник био је Паул Хаут. После 1945. друштво је неко време носило назив “Партизан” ДВД „Станишић” постоји и данас али је кућа у којој је смештено тужно запуштена. У функцији је само део шупа у дворишту у којима су смештена возила за гашење пожара.
До доласка Хитлера на власт у Немачкој, овдашње Швабе биле су лојални грађани Југославије у добрим односима са свим комшијама.
Међутим, од средине тридесетих ствари се мењају. Под паролом “Обнове”, чланови омладинске организације (Хитлерјунгед), скоро у свим бачким местима, где живе Немци, па и у Станишићу, почели су носити траке око руке са кукастим крстом, марширајући улицама с музиком, поздрављајући се подизањем руку са нацистичким поздравом: “Хајл Хитлер”, певајући химну Хортса Весела.
Одржавају се војне вежбе омладине, јавно испољавајући наду да ће Хитлер за кратко време заузети Славонију и Војводину.
О дешавањима у Станишићу током Другог светског рата и послератној колонизацији као и лепо одржаваном Јеврејском гробљу читајте за седам дана на овом месту.
Роберт Чобан