(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ НОВИ САД Вечни значај старих градских топонима КО СЕ ЈОШ ДАНАС СЕЋА „ПРОЛАЗНЕ НАМЕ”, „ТУНЕЛА ЈЕФТИНОЋЕ”, „УЗОРА”, „ПРОГРЕСА” ИЛИ „МЕНДЕ”?

Нестали су бројни градски топоними, којих се „стари” Новосађани нипошто не одричу ни данас, али је чињеница да са наведеним променама полако падају у заборав.

Ко се још сећа „Пролазне наме”, „Тунела јефтиноће”, „Узора”, „ Прогреса” или „Менде”? Неке Новосађане ова места, којих одавно нема или су у грађевинама у којима су се налазиле поменуте продавнице заузеле неке нове, имају идентичан значај као и некада давно, па се не ретко деси да ако таксисти данас кажете да вас одвезе до „Кокре”, да вас најпре упитно погледа, а потом још зачуђеније упита: „А где вам је то?”

У близини Железничке станице троугао који су чинили „Кокра”, „Тунел јефтиноће” и “Лутрија Војводине” били су неизбежни топоними на основу којих су Новосађани објашњавали и(ли) заказивали место састанка. У центру града све се одвијало између „Прогреса”, „Узора”, „Загреба” и биоскопа „Звезда”, а нешто касније „Грила 13” чији значај је у истоименој песми опевала и легендарна новосадска група Атеист реп.

Поклоници спорта некада су се снабдевали код Србе „Адидаса” који се налазио тик поред пословнице ЈАТ-а, преко пута Бановине. Уз “Спортову” радњу поред хотела „Војводина”, квалитетна спортска опрема могла је да се пронађе и купи још у „Ловцу” и „Фазану”, а када су се, крајем 70-тих отвориле Робне куће „Норк” и „Стотекс”, који се једно време звао и „Нови Сад”, мало ко је, за било шта што му треба, имао потребу да иде на неко друго место.

Недељом изјутра вредни домаћини су, поред пијачне набавке, обавезно ишли по вруће двокилаше, а најукуснији хлеб са корицом „ к’о прст дебелом”, имали су „Голуб” негде на граници Пашићеве и Темеринске и пекара у Улици Лазе Нанчића, која је, чини се, од хлеба била још познатија по јединственим кифлама. Нешто касније, пекара у Темеринској улици, била је обавезно успутно свратиште на добар залогај бурека или неког од изванредних пецива. Ето, и аутору текста требало је извесно време да јој се сети имена - „Виолета”, али зато, попут многих вршњака, у моменту може да се присети незаборавног укуса чувених погачица са чварцима, које су највише пријале иза поноћи, када се омладина у ситне сате враћала из изласка.

Ко се још данас сећа „Пролазне наме”, „Тунела јефтиноће”, „Узора”, „Прогреса” или „Менде”?

А тамо где је некада, пре Дунавског парка био чувени Корзо, преко пута се налазила чувена „Мрца”, подједнако омиљено место за седељке студената, како оних који су испите давaли у року, тако и оних „вечитих”. На оближњем Кеју, такође једном од омиљених шеталишта новосадске младежи, по освежење или на партију флипера се прелазио пут до „Малињака”.  О „куповини цигле” на Кеју, овога пута нећемо...

И тако бисмо могли у недоглед, али и ових неколико споменутих топонима, сигурно ће бројне становнике Новог Сaда вратити у неке давне, за многе свакако и лепше дане, ако ни због чега другог, а онда због увек сетних, младалачких успомена и прохујалих дана без повратка.