КОЛИКО СМО ЗАВИСНИ ОД КРИЗЕ СА ЂУБРИВОМ? Како један мореуз може бити уско грло и за сетве у Србији
Савремена пољопривреда почива на невидљивој, али пресудној ствари – азоту. Без њега нема приноса, а без минералног ђубрива нема азота.
Управо ту почиње проблем који све више добија геополитичку димензију, и који Србија не може да избегне.
Ако би дошло до озбиљнијег поремећаја у Ормуском мореузу, једној од кључних тачака светске трговине енергената, последице би се осетиле и у Србији – кроз цене ђубрива, количине које се користе и, на крају, на приносима ратарских култура. Дакле, очекујмо ланац Овог пролећа пољопривреда није толико угрожена, али ако се рат не заустави јесењи радови ће бити под великим знаком питања.
Према проценама, домаћа потрошња ђубрива значајно премашује производњу и до више од два пута. Србија годишње произведе око 550.000 тона НПК ђубрива, али се значајан део извози. Када је реч о азоту – који је кључан за приносе - зависност од увоза је практично потпуна. Укупне потребе за ђубривом у Србији износе око 800.000 тона годишње. Од тога, за азотним ђубривима потребно је 400.000 до 500.000 тона, док се НПК ђубрива користи 200.000 до 250.000 тона. Док се НПК делом обезбеђује из домаће производње, азотна ђубрива се готово у потпуности увозе. Русија је један од најважнијих појединачних добављача, а значајне количине стижу и из земаља региона и Европске уније, пре свега Хрватске, Мађарске, Румуније и Аустрије.
Домаћа производња је минимална, јер некадашњи индустријски носилац, панчевачка Азотара, више не функционише као стабилан произвођач. Она је некада била кључна фабрика и једини домаћи произвођач амонијака, урее и амонијум-нитрата. Њен пад, након година губитака, стечаја 2018. и неуспелих покушаја рестарта, значио је губитак индустријске основе за производњу ђубрива. Данас је фабрика оптерећена дуговима и правним проблемима, а производња је сведена на минимум.
Зато је Србија постала увозно зависна, а пољопривреда, као основна грана привреде, на тешким мукама због ове ситуације.
Агроекономски аналитичар Жарко Галетин упозорава на то да је ситуација већ сада озбиљна.
Кредит без камате за ђубриво
Министар пољопривреде, шумарства и водопривреде Драган Гламочић изјавио је данас да је Србија „заиста стабилна што се тиче снабдевања ђубривом, горивом и свим сировинама”.
Расписали смо, наравно, и кредите пре неколико недеља по каматним стопама, на пример за ђубриво са 0 одсто камате, а то нема нигде на тржишту. За жене и за млађе од 40 година један одсто, за све остало је три одсто. Значи, могу да купе све од хемије, од ђубрива, од механизације, опреме, шта год желе”, навео је он. Гламочић је истакао да ће пољопривредници плаћати повлашћену цену горива у односу на остале грађане. „Грађани Србије уобичајено плаћају 212 динара за дизел, а пољопривредни произвођачи 181. Ако цена буде расла, максимално ће бити 184 динара. Оно што председник Србије није још рекао, а то је да је држава давала увек поврат акцизе пољопривредним произвођачима. До сада је то било 50 динара. У овој ситуацији, пољопривредници су прошли још боље. Поврат ће бити 57,64 динара. Што значи да ако грађани из Србије уобичајено плаћају 212 динара, пољопривредни произвођач плаћа укупно 123,37 динара”, рекао је Гламочић. Додао је да је Министарство финансија обезбедило 11 милијарди динара за поврат акциза. “Да вам чисто прерачунам колика је то помоћ. На пример, они који раде на 100 хектара земље, имају право на 100 литара по хектару. Када се прорачуна, они уштеде негде око 7500 евра”, закључио је он.
Цена минералног ђубрива порасла је за два и по пута, а под великим је знаком питања колико ће пољопривредници уопште моћи да га купе и примене - рекао је он за РТС. Галетин истиче и да Србија „више не производи ни половину својих потреба“, што додатно појачава нашу ослоњеност на увоз.
Санкције и промене на европском тржишту гаса додатно усложњавају ситуацију. Смањен проток руског гаса и већа конкуренција везана за набавку течног природног гаса подигли су цену овог енергента, што директно утиче на цену ђубрива. А када ђубриво поскупи, пољопривредници први реагују - тако што смање његово коришћење. Искуство из претходних година показује јасан образац: када се употреба азота смањи за 20 до 30 одсто, принос пада и до 20 процената. Ако се ђубрење смањи на пола, губици могу достићи и 50 одсто. То значи да ће се ова глобална криза на јесен осетити у амбарима.
Највећи удар трпе ратарске културе, пре свега кукуруз и пшеница, које су највише зависне од азота. Воћарство и повртарство су нешто отпорнији, али квалитет производа трпи, док сточарство осећа последице кроз раст цена сточне хране. За пољопривреднике, избор је све једноставнији – или платити више, или произвести мање.