ОВАЈ СРБИН ЈЕ ПРЕЖИВЕО КАТАСТРОФУ ТИТАНИКА! Судбина га одвела на брод смрти након што је одбио да служи у непријатељској војсци

За само два сата и 20 минута, судбина је запечатила његову трагедију - од 2.224 путника и члана посаде, 1.523 особе изгубиле су живот у леденим водама северног Атлантика.

О томе шта се дешавало у последњим тренуцима причали су преживели, дајући нам приче пуне страха, храбрости, али и непознатих детаља које званичне књиге не бележе.

Титаник је био симбол моћи и технолошке иновације почетком 20. века. Компанија „Вајт Стар Лајн“ уложила је све да брод доминира прекоокеанским саобраћајем, а због своје величине и напредне технологије називали су га “непотопивим”.

Али колико је Срба било на овом броду? Према подацима са сајта „Енциклопедија Титаника“, на Титанику је било 34 путника са ових простора, сви у трећој класи. Само Јозеф Драженовић из Храстелнице имао је ту несрећу да му тело буде идентификовано - тела осталих нису никада пронађена.

Ипак, било је и оних који су преживели. Међу њима су Мара Бански, Иван Јалшевац, али и Никола Лулић - младић из села, који је цео живот био у борби за опстанак.

Никола је радио на њиви док га нису регрутовали у аустроугарску војску. Није желео да служи војсци која није српска, па је 1902. године дезертирао. Није се могао вратити кући, па је трбухом за крухом кренуо у Америку. Након година тешког рада у руднику у Минесоти, вратио се у родно село, али живот тамо није био лак. Посао није могао да нађе, па је одлучио да поново крене у печалбу – овај пут, судбина га је одвела на Титаник.

Никола је касније описивао Титаник као плутајући град, брод без премца. Али тај град је убрзо постао место страха и панике. Путници треће класе нису ни знали да брод тоне док вода није почела да улази у њихове кабине. Чамаца за спасавање било је премало, а многи од њих спуштани су полупразни, што је изазвало бес и очај међу путницима.

О томе како је Никола преживео постоје две верзије. Једна каже да је, када је завршио у леденој води, имао официрску капу и зато су га извукли у чамац. Друга, топлија верзија, прича да је спасио живот детету које је упало у воду, а захвална мајка га је повукла у чамац.

Тако је Никола имао прилику да види Титаник како тоне пред његовим очима, а брод “Карпатија” га је превезао до Њујорка. Након кратког боравка код рођака у Чикагу, наставио је пут у рудник у Минесоти, где је радио до краја Првог светског рата. На крају се вратио у домовину и живео мирно у новооснованој заједничкој држави све до смрти 1962. године, у 79. години.

Приче Срба са Титаника нису само бројке и чињенице - то су судбине, храброст и снага коју носимо кроз генерације. Никола Лулић и његови сапутници доказ су да чак и у најтежим тренуцима, људска воља може надмашити несрећу.

Она