ДАН КАДА ЈЕ ПРЕ 85 ГОДИНА ЗЛО ДОБИЛО ДРЖАВУ: Страдање Срба у НДХ као трајна опомена

Успостављена под окриљем нацистичке Немачке и фашистичке Италије, ова творевина је већ у првим данима показала свој карактер – кроз законе, наредбе и дела усмерена против Срба као једне од најбројнијих заједница на њеној територији.

На челу режима налазио се Анте Павелић, вођа усташког покрета, чија је политика била јасно дефинисана: стварање етнички „чисте“ државе. У том оквиру, Срби су означени као главна мета. Уусташе су се позивале на идеолошко наслеђе Анте Старчевића, а њихова пракса представљала је радикалну и насилну интерпретацију, претворену у конкретан програм уништења.

Та политика најчешће се сажима у формулу која је обележила читав период: један део Срба побити, други протерати, а трећи присилно покрстити. Овај принцип није остао само на папиру – спровођен је систематски, уз учешће државног апарата, војске и полиције.

Већ током пролећа и лета 1941. године, широм Лике, Кордуна, Баније, Славоније и Херцеговине, отпочели су масовни злочини у којима су уништавана читава села.

Посебну улогу у спровођењу терора имао је Вјекослав Макс Лубурић, један од организатора логорског система. Под његовим надзором, формиран је читав низ логора, од којих је најпознатији Јасеновац. Управо у том комплексу, који је постао симбол страдања, десетине хиљада Срба изгубиле су животе у најсуровијим условима.

Срби су у НДХ били изложени различитим облицима прогона: масовним ликвидацијама, депортацијама, принудном раду и присилном покрштавању. Многи су убијани на кућним праговима, без суда и без икакве кривице. Други су одвођени у логоре, где су умирали од глади, болести и насиља. Породице су раздвајане, а деца често остављана без родитеља или одвођена у посебне логоре.

Историчари процењују да су у оквиру НДХ страдале стотине хиљада Срба. Иако се тачан број и даље утврђује, размере злочина не доводе се у питање. Ради се о систематској и организованој политици која је имала све елементе геноцида. 

Поред Срба, страдали су и Јевреји у оквиру Холокауст, као и Роми, али су Срби били најбројније жртве овог режима.

Данас, више од осам деценија касније, сећање на страдале Србе у НДХ остаје дубоко укорењено у колективној свести. Овај датум није само историјска чињеница, већ и симбол страдања, опомена и обавеза. Обавеза да се истина чува, да се жртве не забораве и да се сваки покушај умањивања или негирања злочина јасно одбаци.

Јер тамо где се заборави, отвара се простор да се зло понови. А тамо где се памти – постоји нада да ће историја остати опомена, а не судбина.