Срби и Буњевци у Суботици 1918: Ови записници су чекали деценије да проговоре

О томе сведочи десет записника Народног одбора Буњеваца и Срба, пронађених након деценија лутања по архивима, и управо они чине окосницу књиге „Срби и Буњевци у Суботици и присаједињење Војводине Краљевини Србији 1918. године“, промовисане у четвртак, 23. априла, у просторијама Буњевачке матице на Корзу 8 у Суботици.

Књига је плод вишегодишњег истраживачког рада Вељановића и коаутора Димитрија Михајловића, који су годинама трагали за збирком Јоше Шокчића, новинара и председника Удружења новинара Краљевине Југославије. Шокчић је лично прикупљао сведочанства о превратним данима 1918, али је после Другог светског рата његова збирка распарчана на више места. Када су је истраживачи коначно сложили, пронашли су оно што је књизи дало научну тежину. 

„Записници несумњиво разоткривају и осветљавају догађаје на начин како су их сами учесници видели“, наглашава Вељановић.

Управо на томе инсистира као на кључној вредности књиге. 

„Наша интерпретација је утемељена на архивској грађи и на промишљању истраживања на научној основи“, каже он, додајући да историјска интерпретација мора бити „оновремена, у оном времену, а не гледање из савременог доба и политичког дељења талона у савременом времену“.

Да би се разумело зашто је новембар 1918. био толико пресудан за Буњевце, Вељановић подсећа на њихов положај у Аустроугарској монархији. 

„Били су као народ добри и захвални за аустријску монархију током вођења ратова и чувања граница, али кад је требало да добију статус који заслужују, као и други бројни народи у Аустроугарској монархији, они су изостављени“, каже историчар.

Циљ институционалних притисака био је, по његовим речима, јасан и имао је дугорочну намеру да једног дана буду претопљени у водећу нацију.

Распад монархије донео је преокрет. Позивајући се на право народа на самоопредељење које је прокламовао амерички председник Вудро Вилсон, Срби и Буњевци су најпре у Сомбору, а потом 5. и 10. новембра у Суботици основали народне одборе. „Буњевци и Срби формирали су и у Сомбору и у Суботици народну гарду, која је не само штитила одбор, него је штитила и целокупан народ“, објашњава Вељановић. Именован је први градоначелник Стипан Матијевић, а градска управа је мирно прешла у руке новог руководства.

Оно што Вељановића посебно импресионира јесте одсуство освете. 

„Није било осветољубља, није било прогона до тада владајућих народа Мађара и Немаца, напротив, заведен је ред и мир за целокупно грађанство“, каже он. 

За историчара, пресудан датум остаје 25. новембар 1918, када је на Великој народној скупштини у Новом Саду донета одлука о отцепљењу од Угарске и присаједињењу Краљевини Србији. 

„Од тада су они били слободни у својој држави, са својом управом и својом династијом“, закључује Вељановић.

Промоцију је употпунио културно-уметнички програм у извођењу вокалне солисткиње Тамаре Бабић, виолинисте Момира Николића и пијанисте Шандора Коломпара. Присуствовали су и представник града Суботице Срђан Самарџић, председник Буњевачке матице Вељко Војнић, чланови националног савета и други званичници.