У ПАКЛУ РАДИЈАЦИЈЕ НАСТАЛИ ЧЕРНОБИЉСКИ СУПЕРВУКОВИ! Ем их је седам пута више него пре, ем су готово отпорни на рак
У изолованим шумама које окружују рушевине зоне искључења око Чернобиља, преопасне за људски живот, вукови мистериозно напредују. Научници желе да открију како и зашто, јер се чини да су ови предатори развили генетску отпорност на канцере.
Током 40 година од катастрофалне експлозије 26. априла 1986. у четвртом реактору Чернобиљске нуклеарне електране, у близини града Припјат, велики број животиња населио се на овом подручју, користећи одсуство људи.
Међу њима су и сиви вукови (canis lupus), врхунски предатори чија је густина популације у зони искључења нагло порасла од 1986. године. Сада би нова генетска студија могла помоћи научницима да разумеју зашто.
Према истраживачима које предводе еволуциони биолози Кара Лав и Шејн Кембел-Стетон са Универзитета Принстон, чернобиљски вукови имају генетске разлике у односу на вукове из других делова света, што указује да можда развијају особине које им помажу да се носе са свеприсутним јонизујућим зрачењем у региону.
„Можда постоји генетска варијација унутар популације која омогућава неким јединкама да буду отпорније или издржљивије у суочавању са зрачењем. У том случају, можда обољевају од рака истом учесталошћу, али то не утиче на њихову функцију онолико колико би утицало на јединке ван зоне искључења“, рекао је Кембел-Стетон за Ен-Пи-Ар.
Оно што још увек није јасно јесте како та могућа отпорност или издржљивост функционише.
„Једноставно су способни да поднесу тај терет боље из неког разлога. Или је у питању отпорност. Упркос том притиску – изложености зрачењу – не обољевају од рака толико често“, рекао је Кемпбел-Статон.
У деценијама након нуклеарне катастрофе, људи су у овом региону реткост.
Зона искључења Чернобиљске нуклеарне електране у Украјини и Полески државни радиоеколошки резерват преко границе у Белорусији проглашени су забрањеним подручјима за већину људи, уз посебне дозволе за улазак, углавном у истраживачке сврхе.
Чини се да је то створило својеврсни радиоактивни „рајски врт“.
Животиње су у великом броју заузеле око 4.200 квадратних километара које покривају ови резервати, укључујући дивље врсте попут јелена, бизона, дивљих свиња и вукова, као и чопоре паса потомака кућних љубимаца које су иза себе оставиле хиљаде евакуисаних људи из градова и села.
Међутим, према попису животињских популација из 2015. године, једна врста се посебно издваја.
„Релативна бројност лосова, срна, јелена и дивљих свиња унутар зоне искључења у Чернобиљу слична је оној у четири (неконтаминирана) резервата природе у региону“, наводи тим предвођен екологом Татијаном Дерyабином из Полеског резервата.
Бројност вукова је више него седам пута већа“, додала је она.
Рад Каре Лав и Шејна Кембела-Стетона и њихових колега имао је за циљ да одговори на питање зашто је популација вукова нагло порасла, док су друге популације остале релативно стабилне.
Године 2024. ушли су у зону искључења и прикупили узорке крви неколико вукова. Такође су узели узорке од вукова у Белорусији, где су нивои зрачења нижи, као и од вукова из националног парка Јелоустоун у САД, где је јонизујуће зрачење на нормалном нивоу за Земљу.
Открили су 3.180 гена који се понашају другачије код чернобиљских вукова у поређењу са другим популацијама.
Затим су овај генетски скуп података упоредили са људским генетским подацима, тражећи маркере за 10 типова тумора заједничких људима и псима.
Кључно откриће било је да постоји 23 гена повезана са раком који су активнији код чернобиљских вукова – и ти гени су повезани са бољим стопама преживљавања код неких врста рака код људи. Најбрже еволуирајуће регије налазиле су се у и око гена повезаних са антиканцерогеним и антитуморским одговорима код сисара.
Истраживачи сматрају да је генетски профил чернобиљских вукова обликован дуготрајном изложеношћу зрачењу током многих генерација. Ове животиње живе у радиоактивном подручју, хране се биљоједима изложеним зрачењу, који једу биљке изложене зрачењу – све то се временом акумулира.
„Сиви вукови пружају веома занимљиву прилику да разумемо утицаје хроничне, ниске дозе, вишегенерацијске изложености јонизујућем зрачењу, због улоге коју имају у својим екосистемима“, рекао је Кемпбел-Статон.
Још увек није потпуно јасно како овај генетски профил функционише у пракси. Вукови можда ређе оболевају од рака, или имају веће шансе за преживљавање, или комбинацију оба.
