ФРИЗЕРИ УКРСТИЛИ КОПЉА У СЕНТИ Али нису дотеривали даме, него су стригали овце БЛЕЈАЊЕ ОДЈЕКИВАЛО ВАШАРИШТЕМ И НИЈЕ БИЛО НЕЗАДОВОЉНИХ ФРИЗУРАМА
На Вашаришту у Сенти јуче је читав дан била – БЛЕЈА. У центру пажње биле су овчице које су чекале да буду ошишане, а у позадини се кувао гулаш на својеврсном пикнику који је окупио пољопривреднике и госте из Бачке и Баната, па чак и Барање.
"Ја сам човек од 60 година, а педесет година радим с овцама. Први пут сам се пријавио и знао сам да ћу победити. Ја шишам само ручно и то радим од своје 11. године", испричао нам је Љупко Ћирић, победник такмичења у стригању оваца у Сенти, у категорији ручног стригања.
Вашариште, леп простор са доста хлада, било је пуно људи. Док је на бини трајао културно-уметнички програм, звезде су биле "блејачи" – овце које су чекале "фризирање" у дрвеним боксевима. Људи су куповали њихову пажњу, пружали руке, а то је нарочито било занимљиво малишанима. А онда су на сцену ступили власници са својим екипама "фризера". Најпре су се појавили они са великим маказама, који су се такмичили у ручном стригању, а потом и они са уређајима налик гигантским тримерима, који су се такмичили у дисциплини машинског стригања.
Овце би лежале на земљи, а стигачи су полако скидали вуну са њихових тела. Није се мерило време, важно је било колико ће квалитетно одрадити посао и како ће руковати с овцама. Потребно је било да их пажљиво изведу из бокса, положе их на земљу и да их обазриво поставе у положај згодан за шишање, а да им притом не нанесу повреде. Деси се и то, али тада би такмичари били дисквалификовани.
Маказе су велике и њима умешно рукују углавном они који од "малих ногу" шишају овце. На такмичењу су наступили углавном старији стригачи, али су нам се похвалили да имају младе наследнике, децу и унуке! Што се тиче машинског стригања, оно је ефикасније и брже, за велика стада то је постао стандард, али неки се ипак не одричу традиционалних маказа.
Најмлађи такмичар имао је само 13 година. Радио је управо маказама, заједно са својим дедом који се зове Тахир Карој.
"Ми смо из Трешњевца. Овај посао није јако тежак. Мени јесте тешко, зато што имам 70 година. Зато ради и унук. Овде су ми још два унука, они раде с машином", испричао нам је Тахир.
Овај човек може са поносом да каже да имање на салашу код Зимонића, где гаје 600 оваца, неће запустети. Има сина, снају и четири унука који вредно раде.
Једина жена која се такмичила била је Ангела Бажо, која је дошла са супругом Јожефом.
"Она већ 20 година долази на такмичења. Кад ошиша овце, онда шиша и псе, имамо пулине, па и њима треба скратити длаку", прича нам Јожеф.
Разговарали смо и са главним судијом чије је име Сабо Пос Ференц.
"Овога пута не меримо време, него идемо на квалитет. Првенствено гледамо како износе овце и како рукују овцама. Није дозвољено да их исеку. Ово су скупе овце и изузетно доброг квалитета, штета би било да их муче када је стригање у току. Најстарији такмичар има 83, а најмлађи 13 година", испричао нам је.
Како каже, овчарство у Србији се засигурно исплати, ако и нема велике добити, бићете на "позитивној нули". Потражња за вуном је једно време опала због развоја индустрије, али се поново враћа у моду, јер ништа не може да замени природни материјал. Тако ће и стригање бити све цењенији занат.
"То се учи од малена, а има јако мало стригача. Све више се ради машинско стригање, али мислим да ће ручно доста дуго опстати као традиција за такмичење. Велика стада са преко 100 оваца шишу се машински, то је брже и квалитетније", објаснио нам је Сабо.