(ВИДЕО) ЧЕТВРТ ВЕКА ОД ПОДВИГА РУКОМЕТАША ЈУГОВИЋА КОЈИ СЕ НЕ ЗАБОРАВЉА Када је мали Каћ покорио Европу
Постоје датуми који не старе. Само добијају на тежини. Двадесет пет година касније, 28. април 2001. не делује као успомена, већ као тренутак који и даље траје. Тог дана, у малом бачком месту од једва 11.000 душа, исписана је једна од најлепших прича српског спорта. Каћ је постао центар Европе. А Рукометни клуб Југовић, симбол чуда.
Под сводовима каћког „Храма“, пред три хиљаде људи, није се играо само рукомет. Играла се вера. Играло се стрпљење. Играло се десет година рада, снова и тихог убеђења да је немогуће, само реч.
Та прича није почела те вечери. Почела је много раније, почетком деведесетих, када се група ентузијаста, да Милошем Лончаром на челу, окупила око једне идеје. Без велике буке, без великих обећања. Само рад. Дан по дан. Тренинг по тренинг. Генерација по генерација.
- Десет година смо правили тим - присећао се својевремено један од кључних људи тог времена, Драган Врговић. И заиста, Југовић није настао преко ноћи. Он је стрпљиво грађен, као кућа која мора да издржи све олује.
Када су 2000. године изашли у Европу, нико није слутио крај приче. Ни сами Каћани.
Пут до финала био је све осим лак. Диделанж је пао на старту. Онда је дошао моћни француски Иври, и тренутак који и данас трне кожу. Гол Небојше Јокића у последњим секундама, негде далеко од куће, док су Каћани уз радио држали дах. Тај гол није био само пролаз даље, био је знак да се дешава нешто велико.
Полуфинале против Форст Бриксена било је увертира. А онда, финале. Винтертур. У првом мечу у Швајцарској — 27:27. Резултат који је обећавао. Али, и опомињао.
А онда је дошао тај 28. април. Карте су нестале за једно поподне. Молбе су стизале са свих страна, од спортиста, функционера, обичних људи. Каћ тог дана више није био само место. Био је осећај.
Састав за историју
Пехар победника у Челенџ купу подигли су: Арпад Штербик, Драган Гвозденовић, Никола Марковић, Момчило Божовић, Горан Арсенић, Душан Тодоровић, Небојша Јокић, Ненад Савић, Светислав Веркић, Милорад Кривокапић, Тихомир Додер, Милан Мирковић, Милован Ерцег, Милорад Деспотовић, Божидар Надовеза и Божо Рудић.
Тренер је био Бранислав Зељковић, лекар др Вучко Ћирић, а руководство клуба је делало у саставу: Марко Грујић председник, Зоран Лончар менаџер, Драган Врговић директор и Ранко Лончар секретар.
Хала је дисала као једно, у знаку љубави према Југовићу и сећања на његовог оснивача Милоша Лончара, који тог дана није био међу својима. Понети снагом трибина, каћки рукометаши играли су изнад својих могућности, са једном мишљу, да свом месту подаре ноћ за памћење и радост победника.
Када је утакмица почела, све је стало у тих 60 минута. На голу Арпад Штербик, као зид. У нападу Јокић, Арсенић, Рудић, Додер, Гвозденовић, Кривокапић… генерација која је знала шта носи на леђима. Не само дрес, већ читав један крај.
Швајцарци су пружили отпор. Дуго је било тесно. Али онда, средина другог полувремена. Каћ почиње да верује. Хала почиње да гори. Када је Горан Арсенић погодио за осетнију предност, пет минута пре краја, више није било дилеме. „Храм“ је експлодирао.
Последњи звук сирене није означио крај утакмице. Означио је почетак вечности. Резултат је гласио 26:22. Југовић, под вођством тренера Бранислава Зељковића, је освојио Челенџ куп, европски трофеј српског мушког клупског рукомета.
А онда, сцена за историју. Навијачи на терену. Загрљаји. Сузе. Смех. Песма. Арпад Штербик подиже пехар. Каћ слави као једно биће.
Неко је тада узвикнуо: „Радујте се, Каћани!“
И радовали су се. Не само те ноћи. Већ четврт века. Јер то није био само спортски успех. То је била победа малог над великим. Победа стрпљења над сумњом. Победа срца над свим логикама.
Данас, 25 година касније, та прича живи у сваком помену имена Југовића. У свакој лопти која удари о паркет. У сваком детету које сања да једног дана понови чудо. Јер чуда постоје. Само се не дешавају случајно. Дешавају се тамо где људи верују довољно дуго.
И довољно јако.
Ј. Галић