БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Дворац Вишњевац и Шашинци (1) Вила из Жилниковог филма чека нове власнике и темељну обнову
После шест деценија живота и рада у Немачкој, стари музичар Стеван Арсин враћа се у Србију, да приведе крају дуготрајни процес реституције породичног имања - плодне земље и запуштене виле коју су му завештали родитељи.
Ово је укратко садржај последњег филма славног Желимира Жилника који носи, за њега карактеристичан наслов: „Реституција или сан и јава старе гарде” (2025). Већи део филма снимљен је у дворцу Вишњевац поред села Ором у близини Руме. Током својих ранијих обилазака овог краја дворац Вишњевац ми је увек некако промакао јер до њега уопште није лако доћи.
До овог места се стиже колским путем, и то искључиво ако је време суво, па и онда веома тешко. Занимљиво је да ниједне власти од његове градње до данас нису наше за сходно да направе калдрмисани или асфалтни пут до овог драгоценог објекта. После готово пола сата лутања атаром, тек након што сам питао једног мештана који је радио на њиви стигао сам до дворца. Дакле, када изађете из Ерема, скренете на пољском путу десно, затим лево и после неких километар и по стижете долази се до импозантног објекта који је градио чувени сремски гроф Одескалки, пореклом Италијан, а који је своје најдрагоценије поседе имао у западном Срему, пре свега у Илоку и Ердевику, где је имао и дворце и винограде, а направио је и прву винарију у Ердевику 1826. Сам летњиковац је саграђен 1903. по пројекту славног чешког архитекте Хермана Болеа за Балтазара и Ливија Одескалкија.
Грађевина има особине кућа зиданих на пољским имањима која су служила за боравке током лета, далеко од вреве града, и за лов. Занимљиво је да је гроф Котек користио Вишњевац као ловачку кућу, те се неке карактеристике пољске виле развијају складно овој намени. Вила је приземна и има дугачке надстрешнице са ниским кровиштем. Оно што се одмах примети јесте то да је у градњи коришћено много дрвета које је резбарено тако да садржи назнаке сецесије, која се види и у другим орнаментима. Најимпресивнији део јесте портик, који је слободан за улаз. Херман Боле је био следбеник Виола ле Дика, и ослањао се на неке елементе црквене традиције будући да се истовремено бавио и реконструкцијом сремских цркава, као оних у Руми и Гргетегу.
Иконостас оштећен нестручном обновом почетком 20. века
У центру села налази се Српска православна црква Сошествија (силаска) Светог духа, која је изграђена још 1769. Црквени звоник је накнадно изидан а иконостас је урађен крајем 18. века у духу барока и рококоа од стране Григорија Јездимировића. Вредност сликарства иконостаса умањена је нестручном обновом почетком 20. века.
Као и у многим православним цркавама у овом делу Срема, звоник је у време Другог светског рата срушен, а после ослобођења обновљен у изворном стању.
Радови на обнови цркве спроведени су 1980-их. Спољашњост цркве је „освежена“ 2011.
У дворишту цркве налази се плоча са именима Љубинка Обреновића (1968-1992) и Воислава Срдића (1967-1991), који су погинули у ратовима деведесетих.
Занимљиво је да Одескалки овде нису боравили превише времена, већ су се бавили изнајмљивањем виле, најчешће породици Фајфер из Руме, која је овде држала ергелу од једанаест пунокрвних арапских коња. Само село Ерем је настало од бироша (радника) који су радили у летњиковцу. Међутим, моћна породица Одескалки је потпуно пропала крајем аустроугарске владавине, иако је својевремено држала цео западни Срем. Они су због дугова морали да продају кућу Загребачкој банци, која је даље продаје другим власницима, од којих се устаљује породица Ковачевић из Великих Радинаца, као власник од 1927. а коју наслеђује породица Бајић из Руме 1945.
Здање од 800 квадратних метара враћено је породици Ковачевић, која нема новца за реконструкцију, а одржавање виле је минимално, будући да један власник борави у њој само кратак период током лета, док је други у Аустралији. Дворац се пре неколико година нашао на једном сајту за продају некретнина по цени од 800.000 евра. Касније се појавила информације да се продаје за један еуро. Али, за сада није нашао новог власника.
Рупе од метака и овце
На фасади дворца су јасно уочљиве рупе од метака након борби у Другом светском рату, а базен у дворишту је препуштен пропадању. Имање има леп воћњак, шуму као и ђерам. Додатно пропадање од национализације 1947. до реституције 1952 – власти су у самом дворцу држале овце, што је у великој мери уништило објекат. Дворац је у лошем стању данас, нема струју, ни воду и као што сам рекао - ни приступни тврди пут.
После дворца Вишњевац прелазим преко ауто-пута и упућујем се у правцу села Шашинци, које ми је једино још остало непоркивено у овом делу Срема.
На данашњег подручју сеоског атара Шашинаца налазило се неколико насеља: Кучинци (забележени 1702), Легет (забележен још 1369), Стрелоц (забележен 1477), Ходрош (забележен 1477) и Црквице (забележене 1391).
Село се под именом Шашинци у историјским споменицима први пут спомиње у 18. веку. Према тим подацима село се некада налазило ближе реци Сави. Сматра се да је село некада било окупљено око насеља које се звало Кучинци. Само место доживљава свој прави развој са првом и другом великом Сеобом Срба (1690/1741). Тако је одмах по досељавању Срба подигнута црква дашчара (1735). Она је замењена у току 18. века зиданом црквом (подигнута 1774) која је једна од најстаријих цркава у Срему. Становници су се током своје дуге историје бавили сточарством и земљорадњом. Село је било изразито активно и живо, што доказују диптиси манастира Јазак према којима су мештани села Шашинци обновитељи манастира и доброчинитељи током зидања манастирске цркве.
У наставку приче о Шашинцима следеће недеље читајте о улози овог села у Првом и Другом светском рату, Фудбалском клубу „Слобода”, два занимљива споменика од дрвета у центру села као и Ауто-крос арени „Срем” на изласку из села.
Роберт Чобан