ИНТЕРВЈУ: ИГОР МАРИЋ, АРХИТЕКТА Савремена архитектура може бити у дијалогу са традицијом

Промоција је заказана за 13. мај у 18 часова у Галерији Артгет, а тим поводом разговарали смо са аутором овог дела архитектом др Игором Марићем. 

Књига „Регионализам у српској модерној архитектури“ први пут је објављена 2015. године; сада је уследило друго издање. Које су то кључне тезе и идеје које претходно нису биле обрађиване у делима сличне тематике?

– Полазиште књиге било је моје дугогодишње интересовање за архитектуру која у различитим облицима носи трагове српске градитељске традиције. Постало ми је јасно да је та појава најчешће тумачена парцијално, без покушаја да се сагледа као континуирани културни и стваралачки ток. Из тога су произашле три кључне тезе. Прва је да регионализам у Србији није епизода, већ трајно присутан феномен у архитектури, од средњег века до савременог доба. Друга је да постоји читав спектар односа према традицији, од цитирања и формалних ослонаца, до суптилнијих, апстрактнијих интерпретација, које сам објединио синтагмом „Традиција као критеријум“. И трећа, можда најважнија, јесте да интернационално и регионално нису супротности, већ стваралачка симбиоза.

Каква је била рецепција књиге од објављивања до данас – са једне стране из перспективе домаће струке и шире публике, а са друге можда и из перспективе иностраног аудиторијума?

– Прво издање је веома брзо пронашло своје читаоце, што је показало да је постојала потреба за оваквом студијом. Књига је живела у струци, међу архитектима, теоретичарима и историчарима уметности, и временом стекла статус референтне литературе. Иако није била усмерена ка широј комерцијалној дистрибуцији, њена рецепција у стручној јавности била је изузетно добра. Ради језика и писма, њен међународни домет био је ограничен, што отвара могућност за будуће енглеско издање.

Шта све садржи допуњено издање и због чега је оно важно, поред чињенице да старог издања више нема у продаји?

– Ово издање није само репринт, већ суштински проширена књига. Нова поглавља афирмишу основне тезе кроз два важна поља, модерну архитектуру као наслеђе и најновију продукцију која са тим наслеђем улази у дијалог. Тако књига добија и историјску дубину и актуелност. Уз то, редизајнирано издање и дигитална доступност чине је ближом новим генерацијама читалаца.

Како видите однос савремене, данашње архитектуре у Србији, према ономе што је био њен историјски ток којим се бавите у књизи? Узевши у обзир сталне иновације у материјалима, дизајну, итд, колико се савремена архитектура уопште ослања на оно што припада корпусу регионалне/домаће традиције?

– Мислим да савремена архитектура и те како може бити у дијалогу са традицијом, али не нужно кроз видљиве цитате. Тај однос често живи дубље у пропорцији, структури, односу према месту, материјалности, ритму, па и у самом схватању простора. Нови материјали и технологије не потиру те вредности; напротив, могу да отворе нове начине њихове интерпретације. Управо ту видим простор савременог регионализма, не као стил, већ као стваралачки став.

На трибини поводом новог издања књиге, уз вас ће учествовати Михаило Тимотијевић, Иван Рашковић и Божидар Манић. Које су то теме којима ћете се посебно бавити, односно које су то теме књиге које данас могу да подстичу на дијалог међу архитектама, нове приступе, односно нова сагледавања онога што је тема књиге?

– Верујем да ће разговор отворити питање континуитета, да ли он траје, како се преображава и шта се дешава у тренуцима његовог лома, када настају нове вредности. Бавићемо се и односом регионализма и историцизма, као и питањем да ли појмове контекста, идентитета и наслеђа данас разумемо као суштинске категорије стваралаштва или тек као реторичке формуле. А једно питање увек остаје отворено: може ли се мислити будућност ако се не разуме прошлост? То је стара тема, али никада исцрпљена, и зато увек подстицајна.