"УМИРЕМ ОД РАКА, СПОРО ИДЕ" Потресне речи Ведране Рудан о борби с опаком болешћу: ЋЕРКА МИ ОСВЕЖАВА ТЕЛО КРПОМ

На блогу "Rudan.info", Ведрана Рудан је објавила текст под називом "Имати децу… немати децу", у ком је описала њен живот током борбе са канцером.
 

„Хиљаду сам пута у животу себи поставила то питање. Кад си жена, кад пишеш, сви сваку твоју реченицу доживљавају као голу исповест. Никад нико није затражио за Толстоја смртну казну јер је гурнуо Ану Карењину под влак. Приче о лошој деци доживљавају већи успех па ти некако пређе у навику властитој деци нацртати рогове. Бранити се не могу, а ти им на нос често набијеш грехове да би теби живот био лакши.

Јединице, пропали разреди, криви одабир посла, лењост, прерана ускакања у везе, недовољно љубави према мами која је могла бити председница Европе да је ноге држала скупљене оне среде у три ујутро… Где би ми био крај? То није све. Догодио се петак, среда је била заборављена, једино поза другачија. Епилог исти.

Дречања дању и ноћу, јединице, двојке, једино се нуле нису указивале. Па деца твоја деца. Па чувај, па стрепи па се буди ужаснута ноћу, хоће ли се вратити, јесу ли жива, зашто завијају кола хитне помоћи. Ко ће то преживети? Зашто живим или животарим или цркавам с двоје деце кад бих могла на прагу осамдесете с мужем у миру и срећи грицкати чоколаду, а не шепава шетати њиховог пса док се они држе за руке с неким кога воле и гледају ровињско море, започела је Рудан у блогу.
"Синоћ сам изашла из болнице"
"Тешко сам болесна. Чешће сам у болници него код куће. Умирем од рака, споро иде. Пред два дана били су са мном у болници. На смене. Ћерка ми је освежавала тело и уста танком крпом. Препричавала сам јој приче из заједничког детињства. Слушала ме, смејала се и правила као да их први пут чује. Из торбе је извукла турпију за нокте, узела мој длан у свој, да ми будеш лепа, мама. Дошао је син. Донео ми је књигу коју смо дуго чекали и кутију Краш дражеја, лакше ћеш заспати. Након десетак минута навукао ми је комад пасте на четкицу и помогао ми да у кревету оперем зубе. Пољубио ми је горњу страну десног длана, лаку ноћ, мама.
 

Синоћ сам изашла из болнице. Можда сам већ написала. Дан је весео и жут. Лепо је бити код куће и кад си непокретан и кад никако да израчунаш да ли је већ време за смрт, наставила је.

"Стиже ћерка госте с новим псом. Радује ме наша Кокошица. У великој торби хрпа миришљаве, попеглане робе. Уваљујем нос у њу. Не могу поднети болнички мирис. За ручак ће ми спремити лигње на жару. Излежавам се на каучу на тераси док ме убија или чини живом мирис мора. Леми ме гледа из картонске кутије. У двориште улази син. За мене је испекао најбоље палачинке на свету по рецепту моје старе. Не знам га. Заборављам.

У позадини муж спрема све што мени треба за раскошан ручак. Једну лигњу, комадић хлеба и пола палачинке. Деца одлазе својим кућама. ‘Бокић’, добацује ми ћерка. Син ми весело маше крпом за прање судова. Чекам да ми муж оде у кухињу. Плачем. Болест? Дан је превише жут? Страх од смрти? Алергија на полен? Имати децу? Немати децу?, закључила је, пише Информер.