Док се светске берзе КОЦКАЈУ с оптимизмом, НАФТА СКАЧЕ НА 200 ДОЛАРА?! Др Пропаст поново УПОЗОРАВА: Пред нама су 4 МОГУЋА СЦЕНАРИЈА

Између Трамповог повлачења пред Техераном и претње затварања Ормуског мореуза, Нуријел Рубини анализира четири пута који нас чекају – од крхког мира до стагфлаторног шока који би цену нафте могао да лансира изнад 200 долара. Да ли је тржиште заслепљено АИ бумом док се на хоризонту спрема реприза седамдесетих?

Тржишта потцењују ризике расплета у Ормузу и инфлације која прети, пише економиста Нуријел Рубини, познат и као доктор Пропаст.

Након што је обезглавила ирански режим и 40 дана бомбардовала положаје Исламске револуционарне гарде, Трампова администрација није успела да обезбеди предају и оставила је Ирану контролу над Ормуским мореузом.

Уз нападе Ирана на критичну инфраструктуру у државама Савета за сарадњу Залива и претњу поморском саобраћају, Сједињене Државе су се вратиле у ТАКО режим („Trump Always Chickens Out“ односно „Трамп се увек повуче“) пристајући на прекид ватре.

А сада растућа инфлација и успоравање привредне активности указују на период стагфлације, баш у тренутку када се бирачи припремају за америчке изборе на половини мандата. Дакле, шта следи? Постоје четири могућа сценарија.

Прво, тренутно примирје могло би да доведе до успешних преговора о прекиду војних непријатељстава и поновном отварању Ормуског пролаза. САД овде заиста има одређени утицај јер блокада комплетног поморског саобраћаја ка иранским лукама и из њих повећава финансијски притисак на режим. Трамп се вероватно нада да умеренија фракција, можда предвођена председником парламента Мохаммадом Багхером Гхалибафом, може да убеди тврдолинијаше да ће компромис по питању нуклеарног програма донети и укидање санкција и обновљене приходе од поморског саобраћаја кроз мореуз.

Ко дуже трпи бол?
 

Међутим, тај сценарио није нарочито вероватан јер режим може да подноси економску бол много дуже од Трампа, с обзиром на предстојеће изборе на половини мандата. Штавише, две стране су и даље веома удаљене по бројним питањима, не само по питању иранских нуклеарних амбиција. САД се противи иранским програмима балистичких пројектила и дронова, подршци радикалним исламистичким групама широм Блиског истока, таксама које Иран жели да наметне саобраћају кроз Ормуски мореуз и другим питањима. Решавање чак и само једног од тих проблема захтевало би дуготрајне и компликоване преговоре озбиљних и искусних преговарача.

Други сценарио одражава управо то. Пуцњава престаје, али се преговори развлаче месецима док је мореуз и даље блокиран. То је у суштини ситуација данас и далеко је од идеалне. Статус кво наноси значајну економску и финансијску штету светској економији, при чему цене нафте и енергије расту, чак и премашујући врхунац достигнут током 40 дана ратних операција.

У таквим условима глобални раст ће успорити, а инфлација ће расти. Међутим, пошто је овај други сценарио по својој природи нестабилан, не може трајати дуже од два или три месеца. Мора уступити место или првом сценарију, у којем једна страна попушта и показује спремност на довољан компромис да поново отвори мореуз и обезбеди трајније примирје, или ескалацији сукоба.

Заиста, војни сукоби у Заливу ове седмице показују колико је сваки прекид ватре без споразума крхак.

У трећем сценарију САД и Израел би ескалирали ситуацију користећи сва војна, економска и друга средства која имају на располагању како би приморали режим на предају или његов пад. У случају предаје, ирански режим морао би да прихвати потпуни прекид обогаћивања уранијума и безусловно поново отвори мореуз. То би био најбољи исход за САД, Европу, Азију, укључујући Кину, и остатак света.

Ризик је, наравно, у томе да ирански режим преживи такву ескалацију. У четвртом сценарију режим би искористио своје преостале балистичке пројектиле, дронове и поморске снаге како би нанео значајну трајну штету још већем броју енергетских постројења у Заливу, истовремено задржавајући контролу над мореузом.

Када би се то догодило, цене нафте нагло би скочиле на ниво ближи или чак виши од 200 долара по барелу, а суочили бисмо се са стагфлацијом налик оној из седамдесетих година, глобалном рецесијом и падом тржишта акција.

Трампове пусте жеље
Наравно, ескалација би могла да натера обе стране да пронађу решење кроз преговоре, при чему би други сценарио, односно статус кво, морао да прође кроз трећи или четврти сценарио пре него што би се стигло до првог сценарија. Међутим, то је мање вероватно јер бисмо се вратили преговорима о прекиду ватре, а управо смо видели колико су они мало постигли. Због тога би ескалација могла да измакне контроли уместо да доведе до повратка договореном примирју. Иако се Трамп нада првом сценарију, то је вероватно само пуста жеља. Радикали и тврдолинијаши у Техерану имају превласт. Већ су показали спремност и способност да издрже економску бол блокаде, а ове јесени неће се суочити с бирачима.

Када је реч о дугорочним економским и тржишним последицама, трећи сценарио је идеалан јер би значио трајно поновно отварање мореуза. Други најбољи сценарио био би први, али би то значило да Иран може да затвори мореуз сваки пут када му САД или Израел запрете. Та могућност трајно би повећала премију на цену нафте за 15 до 20 одсто у односу на ниво пре рата. Ипак, тренутна ситуација, односно други сценарио, гора је јер ће сваки месец у којем прекид ватре не доведе до споразума успоравати глобални раст и повећавати инфлацију. Једини гори исход био би четврти сценарио.

С обзиром на тако озбиљне ризике, неко би могао да се запита зашто су глобална тржишта, почев од америчких и азијских берзи, недавно достигла нове врхунце. Видим два разлога. Прво, инвеститори очекују да ће прекид ватре ускоро на неки начин постати трајан, што подразумева знатно ниже цене нафте. Друго, чини се да постоји претпоставка да ће позитивни ефекти бума вештачке интелигенције и дата центара остати знатно снажнији од негативних последица рата.

Али ако у то верујете, могли бисте да доживите непријатно отрежњење. Не само да тржишта већ урачунавају већу вероватноћу трајног прекида ватре, више од 75 одсто, него што је реално, већ би евентуална ескалација довела до још веће економске и тржишне волатилности и негативних ризика, чак и у најбољем могућем сценарију.

Иако би ескалација која доведе до предаје режима била вероватнија од оне која води ка стагфлацији налик седамдесетим годинама, тржишта ће у међувремену и даље потцењивати ризик од бола. За свакога ко буде на погрешној страни трговине, то не би било ништа мање болно ако би тај бол трајао месецима, а не годинама или деценијама, пише Блиц бизнис.