КРОЗ МОЈЕ ПЕРО: Додир пре нестанка
Текст „Додир пре нестанка” је измишљена и оригинална ауторска прича, инспирисана мотивима књиге „Ониксна олуја”, ауторке Ребеке Јарос.
Није хтео да је напусти. Била је све што је икада желео да има. Била је мир, подршка, стабилност, утеха и нада, али ни то није било довољно. Знао је да, ако сада не оде, доводи не само њен живот у опасност, већ и животе свих људи који су јој значили све. Али морало је тако да буде. Оставио јој је само једно писмо, у нади да ће кад-тад пронаћи пут до њега и да ће им се путеви поново укрстити када опасност ишчезне и када поново буде могао да додирне њену свиленкасту кожу коју је толико обожавао.
Моја светлости,
Опрости ми овај поздрав. Никада нисам мислио да ће доћи до овога, али надам се да разумеш оно што осећам. Мисли су ми збркане, али умем да осетим опасност. Све што сам желео било је да се никада не растанемо, а ипак се то догодило. Морао сам то да урадим. Ово зло у мени не престаје да ме изједа изнутра, а никада себи не бих опростио све оно што знам да бих могао да ти учиним ако допустим да оде предалеко. Ово ме боли више од прострелне ране изнад мог срца коју сам задобио на пријему кадета у ову проклету школу. Крвничко дављење оног изобличеног демона неће бити ништа у поређењу с овим, али спреман сам на тај ризик, а мораш бити и ти. Једино што ти је одувек било важно јесте да заштитиш људе које волиш, а мени да заштитим тебе. Твоја патња би ме уништила. Остављам ти овај прстен и обећање да ћемо се поново срести када ова страхота престане да ми струји венама, само те молим, немој одустати од нас, јер знам да ја никада нећу. Не дозволи да те спрже муње које су ти подарене на рођењу и запамти да је само тело крхко. Ти си несаломива.
Немој данас умрети.
Твој вољени
Дрхтавим рукама оставио је пресавијену хартију на ноћном сточићу крај кревета, у њиховој заједничкој соби студентског дома. Осетио је онај познати мирис слаткасте ваниле када се, окренут ка кревету, нагнуо и уснама дотакао њено уснуло лице, превише безбрижно за тако суров свет. А онда је осетио притисак у грудима и нешто врело како му се слива низ лице. Суза, која никада раније није потекла, сада је клизила низ његов образ, док је нечујно корачао ка вратима, остављајући за собом свет, остављајући за собом њу.
Ивана Јапунџа
