КАРЛОВЧАНИН МИОДРАГ ГРБИЋ – НАУКА ГА СЛАВИ, А СУГРАЂАНИ НЕДОВОЉНО ПАМТЕ Култура као моћно оружје и чувар народа кроз векове
Изложба у Музеју Војводине поводом два века Матице српске и њене улоге у настанку и развоју музејске делатности северно од Саве и Дунава, скренула је пажњу на Карловчанина који је на том пољу оставио дубок траг, а у свом родном месту безмало потпуно заборављен.
Реч је о археологу Миодрагу Грбићу (1901-1969), припаднику прве генерације школованих археолога у Србији, аутора првe концепције рада музеја Матице српске, потоњег Музеја Војводине, коме припадају огромне заслуге и за формирање мреже музеја у Војводини, па и у Сремским Карловцима, у којима осим нагдгробног споменика на гробљу, ништа више у материјалном смислу не подсећа на њега. Последње сведочанство о присуству Миодрага и његове породице у Карловцима - вила Татјана у Ћушилову, усред винограда, ишчезло је пре неколико година.
Први је обавио археолошка истраживања у Старчеву код Панчева
Миодраг Грбић је рођен у Сремским Карловцима 25. децембра 1901. године. Његов отац Александар био је варошки чиновник, али је обрађивао и винограде. Завршив- ши основну школу у Карловцима, Миодраг уписује Карловачку гимназију. Та школа била је место где је стекао прва сазнања о археологији од професора Милана Недељковића и Милана Будисављевића. Пресудан по њега у гимназијском периоду био је додир са одређеном количином ископина из Караша, Лаке стазе и Ђубрика – карловачких атара, донетом у школско двориште.
После успешно заршене Карловачке гиманзије, тада Српске православне велике гимназије 1920. године, уписује историју и географију на Карловом универзитету у Прагу водећи се идејом да постане професор у Карловцима. На трећој години укључује се у археолошка истраживања у Прагу што је вероватно утицало на то да промени одлуку о избору занимања, па након што је докторирао 1926. одбранивши дисертацију „Преримско бронзано посуђе на подручју Чехословачке Републике“ , одлази у Београд у потрази за службом у својој струци. Већ исте године постаје асистент при Катедри за историју уметности на Филозофском факултету што му је отворило врата на пољу арехеологије.
Човек будућности
За Миодрага Грбића, ауторка изложбе посвећене њему у карловачком музеју 2005. године, археолог Дивна Гачић, рекла је да је био човек окренут будућности иако је припадао старој генерацији археолога – првој школованој. „Први је користио авионске снимке приликом ископавања античких локалитета, а међу првима је прихватио резултате одређивања старости појединих култура помоћу радиоактивног угљеника, те примену археомагнетских истраживања у археологији и резултате поленских анализа. Приписује му се пионирски рад на основању прве стручне установе за заштиту споменика културе у Србији“, наводи Дивна Гачић.
Његова научна делатност била је усмерена ка проучавању хронологије и настанка неолитских култура на Балкану. Радио је на огромном броју археолошких локалитета и ископавања. Једно од првих у његовој каријери било је истраживање у родним Карловцима, на локалитету Караш које је добро запамтио као гимназијалац. На Лакој стази и Ђубрику 1927. и следеће године обавио је сондажно истраживање где је открио неолитско насеље чији су становници били носиоци винчанске културе. Први је обавио археолошка истраживања у Старчеву поред Панчева. Било је то 1928. када је открио седам јама за становање, односно полуземуница. Публиковање ових открића заинтригирало је научну јавност па су 1931. представници америчке арехеолошке школе за праисторијска истраживања са Миодрагом обавили пробно сондирање. Догодине су се Американци и Грбић упустили и у опсежно археолошко истраживање које је резултирало откривањем до тада непознате кутуре назване по налазишту – старчевачком.
Међу најзначајнија археолошка истраживања у Војводини спада и проучавање неолитских гробова у Ботошу (1932), која је спровео у сарадњи са учитељем Лазаром Николићем. Значајна су и његова истраживања античких локалитета у Војводини, посебно она која је спроводио под покровитељством Историјског друштва у Новом Саду на локалитету Градина код Доњих Петроваца у Срему. Ова истраживања допринела су и оснивању Археолошког одељења у Музеју Матице српске у Новом Саду, јер су камени споменици са тог локалитета предати на чување том музеју. Сам је на локалитету Плочник код Прокупља 1928. обавио систематска истраживања и дошао до открића насеља из каснонеолитског и бакарног периода назвавши новооткривену културну групу Винча-Плочник група. Учествовао је на истраживању праисторијских локалитета и у остатку Србије и Македоније. У више наврата радио је на налазиштима око Ниша – Хумска Чука, Наис, Медијана, Јагодин Мала.
Ангажман током Другог светског рата на пољу образовања и заштите културног блага узет му је после рата за зло. По ослобођењу је остао без посла и више је пута саслушаван код комисије за ратне злочине. Био је чак 14 дан у притвору, но није био осуђен. Нова комунистичка власт му је навише замерала штоје учествовао у спасавању 1942. године моштију кнеза Лазара, цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића из фрушкогорских манастира, заједно са професором Радославом Грујићем са којим је још на почетку каријере сарађивао, и бароном Јоханом фон Рајсвицем.
Музеалци у породици
По породичном предању Грбићи воде порекло са Косова и Метохије из околине Призрена, а у Сремским Карловцима судећи по надгробним споменицима су од прве половине 19. века. Дошавши са Косова првобитно су били настањени у Инђији где су се бавили сточарством и стекли завидан иметак, да би по доласку у Карловце, у Доњи крај, узгој стоке заменили виноградарством. Први Грбић у Карловцима био је Јован, прадеда археолога Миодрага Грбића. Миодрагов отац Александар – Аца у другом браку са Зорком Михајловић из Попинаца добија још и две кћерке – Цвету и Виду. Живели су у данашњој Улици Светозара Марковића 1, познатој по томе што је у њој рођен католички свештеник и књижевник Илија Округић. За супругу Зорку породица је причала да била велики социјалиста. У цркву никад није ишла, а дан је почињала читањем новина. Миодрагова сестра Вида,удата Тричковић, била је дугогодишњи кустос музеја у Карловцима.
У прилог своје одбране за то што су му стављали на терет, знао је да каже: „Ја нисам био војник, и нисам знао са оружјем да рукујем али сам знао да је у борби култура моћно оружје, и да она најбоље и најтрајније чува поједине народе кроз векове од туђе поробе“. У том периоду живео је са породицом код оца у Карловцима, бавећи се виноградарством. У лето 1946. запослио се у Новом Саду као покрајински секретар Народних универзитета Војводине да би после тога постао референт за музеје, старине и библиотеке при Покрајинском повереништву за просвету. У децембру 1948. прешао је у Музеј Војводине где је урадио модерну поставку ареолошке збирке.
Научни сарадник Археолошког института САНУ у Београду постао је 1949, а десет година касније и научни саветник. У Институту је радио до смрти која је изненада наступила 30. јуна 1969, у „тренутку најинтензивније научне делатности и на домаку испуњења давнашњих жеља о мирном животу, у својим карловачким виноградима и спремању животног дела о неолитској земљорадњи“. Урна са његовим посмртним остацима похрањена је на једном од карловачких гробаља.
Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.