БИЛА ЈЕ ПРВА ЖЕНА МЕЂУ ПОЧАСНИМ ЧЛАНОВИМА СРПСКОГ УЧЕНОГ ДРУШТВА Сликарка Катарина Ивановић рушила је табуе свог времена
У историји српске уметности и културе 19. века Катарина Ивановић представља особену појаву. По много чему је била и остала прва!
Међу првим је женама које су се афирмисале у српској културној јавности захваљујући свом професионалном раду, тако да је у колективну националну свест уведена као прва српска (академски школована) сликарка, и као прва жена члан Српског ученог друштва (данашње САНУ).
Она је јунакиња новог доба, која је својим деловањем активно учествовала у стварању нових система вредности и прокрчила пут потоњим уметницама. Деловала је у време када је посао уметника још увек сматран мушким занимањем.
Од девојака се очекивало да науче да шију и везу, да лепо пишу и цртају, а од оних амбициознијих и талентованијих да приватно уче сликање портрета и мртвих природа. Упркос томе неке уметнице су пронашле начине да створе значајна дела и оставе траг у уметности. Пример је Катарина Ивановић.
Појавила се на ликовној сцени у годинама када су средњоевропском културом доминирали романтичарски заноси и бидермајерски поглед на свет. Револуција 1848. довела је до нове политичке и друштвене стварности и значајно је утицала на промену погледа на уметност.
Радећи у сложеном друштвеном контексту, Катарина је створила јединствени сликарски опус, који карактерише тематска сложеност (аутопортрети, портрети, морализаторске и оријенталистичке теме, мртве природе, историјско и религиозно сликарство). Позната сликарска остварења Ивановићеве показују високу образованост, широка интересовања и упућеност у актуелне уметничке токове свога доба. Њен сликарски опус није обиман, познато је укупно 48 дела од чега је 38 слика сачувано.
Прва је од свих српских уметника учествовала на Светским изложбама
Рођена 15. априла 1811. у Весприму, једном од најстаријих градова у Мађарској, у добростојећој српској грађанској породици, од оца Лазара, трговца из Весприма, и мајке Марије, родом из оближњег Стоног Београда (Секешфехервара – на мађарском „бели замак са престолом“), као шесто дете.
Породица се највероватније већ наредне 1812. године преселила у Стони Београд, где је Катарина провела детињство и рану младост, и у који се касније вратила и завршила живот, тако да је Секешфехервар важна тачка њеног идентитета. Као и у Весприму, и овде је српска заједница била малобројна, али довољно организована са очува верски и национални идентитет.
У том средњоевропском, мултиетничком окружењу Катарина је стекла основно образовање и показала интересовање и дар за сликарство, и добила прве цртачке подуке од једног непознатог путујућег учитеља. Уметничко образовање наставила је у Пешти где се уписала у приватну сликарску школу Јожефа Пешкија (1831–1835).
У тој средини изградила је свест о себи као уметници што је у то време било новина и у ширим европским оквирима и заснивала се на идеји о аутономији уметности коју је формулисала и промовисала естетика као нова филозофска дисциплина. Уз учење сликарске вештине, њеном сазревању је Пешта допринела на још један начин. Она се у овој средини упознаје са српским националним идејама, што је у пуној мери утицало на даљи пут њеног како личног тако и уметничког формирања.
Захваљујући посредовању Георгија Станковића, угледног трговца и једног од оснивача Матице српске, који јој је пружио финансијску помоћ за почетак школовања, улази у пештански круг српских националних делатника и културне елите која је управо у Пешти имала своје најснажније упориште у првој половини 19. века.
Ту се упознаје са Теодором Павловићем, њеним првим биографом, који ће одиграти важну улогу и у даљем уобличавању њеног схватања односа уметности и националног идентитета. Претпоставља се да је управо Павловић увео младу сликарку у круг грофице Чаки, познате мађарске добротворке, уз чију је материјалну подршку кренула на даље студије у Бечу на ликовној академији, на којој је похађала Одељење за девојке (1835–1839).
Иако су у то време жене, уколико су се уписале на Академију, студирале у засебним класама, могле су да излажу на изложбама Академије. Тако је током 1837. на годишњој изложби у бечкој Академији изложила Аутопортрет настао у Бечу 1836, који се убраја у антологијска дела српског сликарства. Он сведочи да је са изузетним успехом савладала вештину сликања бидермајерских портрета.
Успех Аутопортрета допринео је изузетно позитивној рецепцији Ивановићеве у српској јавности, па је рад литографски репродукован исте године на насловној страни Сербског народног листа чиме је јавно истакнут као једно од важних уметничких дела у српској култури. Уз слику и биографију објављена је и песма Симе Милутиновића Сарајлије посвећена Катарини Тројесестарство.
Долазак у Беч и боравак у аустријској престоници још више је учврстио српско национално опредељење Катарине Ивановић. Ступила је у контакт са српским студентима који су се овде школовали, а кретала се и у кругу српске културне елите окупљене око Вука Ст. Караџића.
По завршетку школовања у Бечу, у жељи за даљим сликарским усавршавањем кренула је на путовања (1842–1844) по Италији, вероватно и Холандији, а била је и први минхенски путник. У престоници Баварске, који је управо средином 19. века постајао важан уметнички центар, провела је скоро две пуне године, од почетка 1844. до краја 1845, где се усавршавала на Академији, која је у то време постала све познатија по историјском сликарству.
Завештање слика Народном музеју
Поновно увођење Катарине Ивановић у националну колективну свест везује се за седамдесете године 19. века, када је Српско учено друштво почело да показује све више интересовања за старине у Угарској и њихово смештање у музеј у центар национа. У оквиру тих интересовања Друштву се обратио и др Никола Крстић, потпредседник Државног савета који је приликом посете Стоном Београду 1872. упознао Катарину Ивановић. Предложио јој је да слике поклони Народном музеју, који је тада функционисао у оквирима Српског ученог друштва. Захваљујући Крстићевим настојањима и његовим успешним разговорима са члановима СУД, с једне, и Катарине, с друге стране, дошло је до јединственог поклона – 1873. године завештала је Народном музеју неколико слика, а 1879. је још неколико радова поклонила, све укупно 24. Завештање слика је између осталог подстакло представнике СУД да почетком 1876. предложе да у Друштво први пут буде изабрана једна жена, сликарка и добротворка, Катарина Ивановић. Тако је на седници Српског ученог друштва одржаној 13. јуна 1876, на предлог Гаврила Витковића, Милана Кујунџића Абердара, Милана Ђ. Милићевића и Мите Ракића, једногласно изабрана за почасну чланицу.
Минхен је напустила крајем 1845, и након кратког одмора у Стоном Београду, одлучила је да пређе у Кнежевину Србију, у Београд, где је углавном сликала портрете београдске друштвене елите. Међутим, портретско сликарство није могло да задовољи њене уметничке амбиције које су, пре свега, биле усмерене на израду историјских композиција, којима би она активно учествовала у уобличавању националног идентитета.
Евидентно је да је боравак у Београду искористила да методом правог савременог сликара, проучи на лицу места амбијент, што више ликова, одећу устаника и Османлија, те ће Освајање Београда остати најпознатија Катаринина историјска композиција. Непосредно пред револуционарне догађаје, 1847, вратила се у Стони Београд где остаје да живи до смрти 1882.
У Стоном Београду се одвијао позни и најмање познати период у животу и раду Катарине Ивановић, али се са сигурношћу може рећи да је наставила да слика, континуирано прати европске уметничке токове и учествује у ликовном животу Угарске. Из архивских извора и новинских написа сазнајемо да је учествовала на Светској изложби у Паризу 1867, и на Светској изложби у Бечу 1873.
Треба рећи да је била прва од српских уметника који су излагали на светским изложбама, најзначајнијим културним манифестацијама и глобалним друштвеним догађајима 19. века.
Као што је 1837. била и прва Српкиња чији је рад био истакнут јавности, тако је и 1876. постала прва жена која је добила највеће друштвено признање за уметничка достигнућа почасним чланством у Српском ученом друштву. Тиме је, уз завештање слика српској нацији, у потпуности уградила себе у српску уметност и културу.
Др Снежана Мишић
