Марија руши све стереотипе: ОД ОСМЕ ГОДИНЕ ВОЗИ ТРАКТОР, У ОРАЊУ ПОБЕДИЛА 50 МУШКАРАЦА Сада је кренула на 100 км дуго ходочашће до Острога
Има прича које вас зауставе усред дана, чак и када мислите да сте већ све чули. Не због сензације, већ због искрености која из њих избија.
У времену када многи млади сањају живот далеко од села, њива и земље, једна девојка из Србије показала је да љубав према коренима и вери може да буде јача од свега.
Док су друштвене мреже преплављене сликама луксуза и брзог живота, Марија Сеочанац из Новог Села код Врњачке Бање пажњу је привукла сасвим другачијим призором – пешачењем ка манастиру Острог, једној од највећих православних светиња. Готово 100 километара пута није је уплашило, баш као што је нису плашили ни трактор, ни оранице, ни такмичења на којима је годинама била једина жена међу мушкарцима.
Управо је због тога њена прича дотакла многе, јер није реч само о девојци која зна да оре њиву боље од бројних мушкараца, већ о особи која није заборавила одакле је кренула.
Од детињства за воланом трактора до пута ка Острогу
Према објави Инстаграм странице "Врњачке новине", Марија је на своје прво велико ходочашће кренула из Требиња, одакле је заједно са групом верника пешке наставила пут ка Острогу.
Ипак, њена животна прича почела је много раније – на њиви.
Како је раније испричала за Курир, још као девојчица научила је да вози трактор, док је прву бразду узорала са нешто више од десет година.
– Једна од првих асоцијација на моје детињство је њива... Одмалена сам била на њиви, а од осме године почела и да возим трактор. Моји товаре сено, ја возим, а орање нам је био посао као и сваки други. Само бих чула деду: "Ајмо, сине, да оремо." Имала сам нешто више од 10 година кад сам узорала прву бразду - причала је Марија.
Управо те дедине речи остале су јој животни ослонац.
Била је једина девојка међу 50 мушкараца
Оно што је почело као жеља да обрадује деду, касније је постало њена велика љубав. Марија се још 2013. године пријавила на такмичење "Прва бразда", иако јој, како каже, није било свеједно шта ће људи рећи јер је тада била једина девојчица међу такмичарима.
– То је било деди за љубав, учинила сам га поносним, али сам и добила жељу да наставим с тим. Стигла сам дотле да сам на надметању у Србобрану међу 50 мушкараца била једина жена и победила сам у орању трактором. Имали смо 30 парцели за орање, а они били озбиљни такмичари, пољопривредници. Нисам се надала, али ми је то омиљена победа – испричала је она.
Данас иза себе има бројне пехаре и признања, али делује да јој је ово путовање ка Острогу једно од најважнијих до сада.
Вера, породица и село остали су њен избор
Марија данас живи са породицом у селу и, како је говорила, никада није бежала од рада нити од живота на земљи. Након смрти деде, породица се мање бави пољопривредом, али је љубав према селу остала.
– Имала сам жељу да радим у лабораторији, да се бавим истраживањима и научним радом, али на средини студија десиле су се моје озбиљније победе у орању и некако себе сада више видим у томе. Увек можеш онолико колико хоћеш, па тако и ја желим да урадим нешто значајно за своје село, а онда за државу, а у томе ме подржавају и породица и пријатељи – рекла је Марија.
И управо у тој реченици многи су пронашли разлог због ког њена прича данас изазива толико емоција.
Јер некада највећа снага није у томе да одете што даље, већ да останете верни себи, својим коренима и људима који су вас обликовали.
