АНАСТАСИЈА (25) ВОДИ НАЈТЕЖУ ЖИВОТНУ БИТКУ Породица не одустаје: „Изгубићемо је ако не нађемо помоћ на време“

Те вечери није хтела да вози, јер тако је безбедније. С другарицама седа у такси, чека их излазак, прослава још једне дипломе. И она само што је за исто частила, није томе било ни два месеца. Живот је био пред дипломираном фармацеуткињом, мезимицом породице Обрадовић из Љубовије. Али нису стигле до ресторана - аутомобил БМВ се у пуној брзини закуцао у такси, пише Курир.

Обишле су Србију стравичне слике из Новог Сада тог 1. децембра 2025. Људи се држе за главу крај смрсканог аута. Ватрогасци га секу да извуку путнике. Таксиста је преминуо одмах у Ургентном. Анастасија је довезена без свести и с раширеним зеницама, како је стајало у извештају. Ипак, успевају да је врате из смрти.

У Београду Марија, најстарија ћерка Обрадовића, то вече ради нешто што иначе не чини.

- Нешто ме повукло да отворим портале, а иначе их не читам, посебно такве вести, да се не стресирам. Видим да се десила стравична несрећа у Новом Саду. Одмах сам се узнемирила, зовем Анастасију, недоступна је. Окренем маму да питам јесу ли се чуле, она не зна за удес, ништа јој не говорим. Мама ће ми: "Немој да се узнемираваш, добро је". Позовем другу сестру, није се чула с њом - прича за Курир Анастасијина сестра Марија, па наставља:

- Тад сам звала полицију и Хитну помоћ. Ни то никада не радим. Чак и кад сам сама пала низ степенице, јако се повредила и нисам могла да ходам, нисам звала Хитну. Упутили су ме на Ургентни центар, ту је налазим. Било је прошло сат и по, два од удеса, већ је била у шок-соби, урадили су те операције у том првом, златном сату.

Узима дете, правац код друге сестре, која с мужем одлази у Нови Сад, а Марија остаје да чува све малишане. Породица потом сазнаје да их је задесила катастрофа - Анастасији се боре за живот.

- Лобања је била пукла, урадили су отварање, па јој исисали крв која је истекла. Извадили су слезину и закрпили јетру, па операција носа, вилице и ока. Нисам сигурна да ли још нечега. У следећа два дана имала је још операција, на мозгу три-четири. Последња је била 18. јануара, затварање лобање - казује Марија, те додаје да је Анастасија једна у неколико милиона која је то преживела.

Респиратор, кома, борба... Па као мало боље, па пребацивање у Сокобањску у Београд. Али враћају је у Универзитетски клинички центар Војводине, тешко опште и неуролошко стање, не може рехабилитација. Следе и три сепсе.

- Немачка, Русија, Турска... зовемо клинике, никако да нађемо одговарајућу која има интензивну негу. Прихвата је клиника за рехабилитацију у близини Сен Галена, у Швајцарској. Пребацујемо је 8. априла санитетом, на респиратору је, превоз авионом превелики је ризик. Новац који смо штедели да купим стан, јер сам разведена и с дететом, отишао је за Анастасијино лечење. И то нам није било довољно. Први месец је коштао 80.000 евра, други 85.000. Неизмерно смо захвални свим добрим људима који су нам помогли - казује Марија.

Анастасија није више на респиратору, сама дише. У минимално свесном стању је.

- Отвара очи, будна је, али то не значи да је присутна. У неком тренутку дође свести и препозна нам глас. Кад јој причамо и питамо је: "Ако си нас разумела, затвори јако очи", она их затвори. Не говори, само се чује како јауче.

Ишла је једном да види 14 година млађу сестрицу, крај које је у сваком трену мајка. Анастасија је миљеница фамилије. Велике, срећне на сликама. Неколико генерација Обрадовића са осмехом позира. Нико слутио није шта их чека.

- Још ни неурохирург, ни неуролог не могу да кажу шта је сто одсто уништено. Сигурно је да се у првих годину дана од несреће постижу највећи помаци у рехабилитацији. А ми имамо још само шест месеци. Пошто је била сва у контрактурама, искривљене су руке и ноге, као и врат. Успели су да јој исправе врат, сада може да буде и у полуседећем положају. Мало јој се савију и колена и кукови. Још има декубите по ногама, па минимално раде са стопалима. Види да су се скратиле тетиве, не знам да ли ће икада моћи да стане на ноге. Али и да седи, било би дивно. И видети је да је не боли, да не плаче, и то би било добро - сад се Марија заплака.

Јер то је у овом моменту идеална, дивна слика. Која пре свега значи да би Анастасија била жива. Упркос свему. А ту су и честе инфекције. Последњу не могу да реше. Ова прескупа клиника више није довољна. Неопходна је папрена да је истргну из канџи смрти.

- Морамо да нађемо болницу која може да лоцира и санира инфекцију, па да је вратимо на неурорехабилитацију. Овако смо у зачараном кругу, због антибиотика не раде неуростимулацију лековима. Живот јој је поново угрожен. Засад једино Универзитетска болница у Цириху хоће да је прими, али уз депозит од 370.000 франака, што је око 400.000 евра. Ми тај новац немамо - прича Марија.

Да бар стан, који су раније купили Анастасији, могу да продају.

- Води се на њено име и морамо најпре да решимо папире о привременом старатељству над њом, што иде јако споро, стално неко чекање и одлагање. Али и да успемо да продамо стан, ни изблиза нећемо имати довољно само да је уведемо у болницу у Цириху. А време нам није савезник. Изгубићемо је...

ОВАКО МОЖЕТЕ ПОМОЋИ АНАСТАСИЈИ

- упиши 1983 и пошаљи СМС на 3030 (200 РСД)

- уплатом на динарски рачун 160-6000002579411-88

- уплатом на девизни рачун 160-6000002580787-34

IBAN: RS35160600000258078734
SWIFT/BIC: DBDBRSBG

Детаљно на овом линку.