ИНТЕРВЈУ: Бранислав Јанковић, новинар и писац СТРИП ЈЕ ВИШЕ ОД ЗАБАВЕ

Коначни производ - „графички роман“ на 72 црно-беле табле, објавила је агилна београдска издавачка кућа System Comic.

Како је у запису о овом издању недавно у „Дневниковој недељној култури” писао Драган Стошић, „у врелини топчидерске ноћи, кад неко свирепо пресуди кнезу Милошу Обреновићу, његова породица, као и владајућа клика, вешто све заташкавају пред народом, објавом да је кнез умро природном смрћу. Ипак, наследник кнез Михаило одлучује да споведе истрагу и за тај деликатан посао ангажује Јеврема Утвића, бившег свештеника, распопа и истражитеља, развратника и егоцентрика, интелигентног и ретко интуитивног човека кога прогањају демони прошлости и изузетан дар који је истовремено и његово проклетство”.

Прича о Утвићу, кога су „прозни“ читаоци већ упознали, „не као филм, не као серију, већ као стрип албум“, угледао је светлост дана као подухват који „није само омаж оригиналном делу, већ и својеврсна изјава да у времену дигиталне хиперпродукције, у доба кратке пажње и екранизованих сензација, стрип остаје моћан и пуноважан медиј приповедања“, поручује сам Бранислав Јанковић у пригодном предговору који прати графички роман, у тексту који је насловио: Ветрови зла: Између речи и слике у доба екрана.

Колико сте заправо задовољни рецепцијом оваквог начина приказивања Вашег дела?

– Стрип је за мене одувек био више од забаве. Зато ми је било драго када су „Ветрови зла“ добили нови живот као графичка новела. Реакције читалаца показале су да добра прича може да преживи промену форме. Неки су прво прочитали стрип, па потом посегнули за романом, што је сјајно. Мислим да је циљ сваког писца да прича настави да живи независно од њега..

Да ли имате у плану наставак сарадње са истим тимом и неку нову стрип-адаптацију још неког Вашег романа или можда књиге прича?

– Не мора свака књига да постане стрип. Она сама мора да затражи тај нови облик. Момци из System comicsa су то одлично схватили и надам се даљој сарадњи.

Објавили сте до сада седам романа у Лагуни, књигу прича и књигу поезије. На чему тренутно радите? Да ли је неко ново прозно остварење у току са којим ћете ускоро обрадовати своје читаоце?

– Писање почиње много пре прве реченице. Тренутно ме заокупља прича о човеку који покушава да пронађе себе у свету који све брже губи смисао. То је, уосталом, прича свих нас. Биће тотално различит од свега што сам написао.

Шта је данас већи изазов – написати добру књигу или пронаћи читаоца?

– Данас је тешко доћи до тишине потребне за читање. Живимо у времену непрекидне буке, у коме се за пажњу такмичите са хиљадама екрана, објава и садржаја. Зато је можда највећи изазов пронаћи читаоца који је спреман да поклони своју тишину вашој књизи. А та књига мора бити добра.

Колико новинар у Вама утиче на писца, а колико му смета?

– Новинар ме је научио да слушам људе. Писац ме је научио да чујем оно што људи прећуткују. Између те две тишине настаје већина мојих књига. Понекад новинар тражи чињенице тамо где писац жели мистерију и тај сукоб је са годинама све већи. Мислим да се новинар и писац у мени не подносе - превише је ту сујете.

Шта је најважније што Вас је књижевност научила о људима?

– У сваком човеку постоји невидљиви роман.  И тај човек је истовремено и јунак и антијунак сопствене приче. И још нешто: свеци нису толико бели, нити ђаво толико црн. Има ту много нијанси.

О чему још нисте писали, а дуго носите у себи?

– О граници између живота који живимо и живота који смо могли да живимо. Свако од нас носи читаво гробље непроживљених могућности. Те сенке наших других живота одувек су ме интересовале. 

Како бисте волели да Вас читаоци памте за педесет година?

– Волео бих да ме не памте као име, већ као осећај. Да неко затвори књигу и понесе са собом неку мисао, немир или питање које ће га дуго пратити.  Ако нека моја реч преживи време и пронађе свог читаоца, сматраћу да сам имао среће. Или то или да ми спале књиге као јеретичке или политички некоректне. Да, то бих волео. 

Наташа Бундало Микић