(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: Мирјана Ирга, рођена Нинков, легендарна одбојкашица која и данас зрачи оптимизмом БОСОНОГА ИГРАЧИЦА С ПОБЕДНИЧКИМ ГЕНОМ

Ратно време чинило је своје, па је основна замисао родитеља била како да сачувају породицу живом и здравом и како да ослобођење дочека са што мање траума. Јер, по ужасима које је у себи (до)носио, Други светски рат је изазивао дубоке ране у души сваком нормалном човеку и био је подвиг своје врсте да се из њега изађе са што мање бола, ожиљака и ружних успомена.

Мирјана Нинков, данас удато Ирга, позната је по томе што је поратним годинама била запажена одбојкашица, али не искључиво само по томе. На свет је дошла у Бегечу, али у њему није дуго остала...

- Почев од деде, моји су сви били занатлије, а више чланова породица бавило се и спортом - почела је причу тетка Мира. – Стриц је играо фудбал још са Вујадином Бошковом и голманом Лазаром Васићем, па сам после, већ као десетогодишња девојчица, редовно пратила њихове утакмице и ишла да их гледам. Имала сам и шест година млађег брата, који је такође играо фудбал, али за Стражилово, а који је, нажалост, умро пре 11 година, само два месеца после мог супруга Фрање, који је исто био фудбалер. Елем, када сам имала само годину и по дана, управо ме је стриц превезао преко Дунава, јер је мој отац, с једним цегером у рукама, отишао у Черевић, због тога што му је неко рекао да постоји план да га окупатор ухапси управо те ноћи. За њим је стигла и мама, која му је потврдила: „Јесте, Никола, у Бегеч не смеш да се враћаш“. Пошто је по струци био бербер, прешао је потом у Сремске Карловце, где смо се сви преселили. Били смо испрва подстанари и, богме, било је гадно... Сећам, се, али и по причама које памтим, у кући у Железничкој улици, са зидова је капала влага, јер је то био влажан крај. 

Нешто касније, уследили су и тека Мирини први контакти са спортом.

- Повукла сам склоност ка спорту на стрица Милана Нинкова, којег су звали Бегечан, који је трчао. У школу сам пошла 1947. године, која је била у згради Карловачке гимназије и, на путу до ње, пролазила сам поред дворишта Партизана, где се скакало увис и удаљ. Тома Татић нам је био професор, за којег сам касније сазнала да је трчао за Војводину и он нас је тамо слао. Поред атлетике, радили смо и гимнастику у сали Партизана. Милка Милосављевић, професорка математике коју смо звали „госпођа одбојка“, преусмерила нас је из Дворске баште на одбојкашки терен. Мени је одувек лопта била изузетно важна, па ми није било тешко да променим спорт. Кренули смо из сале Партизана, тушеви су били према потоку, сећам се да је та просторија имала ниске прозоре, па су се мушки шуњали с намером да нас гледају док се туширамо (ха, ха, ха...). Било је тако, како је било. Први тренери били су нам „госпођа одбојка“ и Лазар Гајић, а лопта с којом смо играле била је на шнир, па кад те погоди, остане ти три дана плави белег на том месту. Сећам се и тога да ми је Срђа Илић касније дозвољавао да узмем лопту, али се нисам ни са ким додавала, већ сам је ударала у зид. Један од узора био ми је нешто старији Станоје Станојевић, такође из Стражилова, који је био страшан смечер. После сам убацивала лопту и у кош, али прстима. Играла сам дизача, техничара и било ми је потребно да имам беспрекоран осећај.

Мирјана Ирга је, више од свега, волела да побеђује, односно поразе није прихватала као крајњи резултат.

- Мотив у одбојци био ми је заиста да побеђујем, а не да добијам неке награде. Нисам никога и ништа чекала и једини циљ којем сам стремила био је да не изгубимо неку утакмицу. Одбојка је у то време имала јако добар статус у Сремским Карловцима и чинило ми се да су сви грађани долазили на наше утакмице. Навијали су, волели су нас и имала сам ситна задовољства у томе што, рецимо, нисам морала да плаћам карту за аутобус, када сам касније прешла у Нови Сад и ишла на тренинге, јер познавали су ме кондуктери. И у позориште смо ишли забадава... Било је неких супер привилиегија, иако смо играле без пара. А оне су нам недостајале... Била сам најбољи млади техничар у Србији, има једна слика на којој седим у неком довратку, у друштву пар новинара с отвореним бележницама, с руксаком и пехаром који сам добила, а да нисам имала новца да купим ни куглу сладоледа. Међутим, није ме то дотицало, јер волела сам спорт, људе и друштво.

Из сремске вароши на падинама Фрушке горе, тетка Мира је, дакле, прешла у новосадски Партизан.

- Најбоља сарадница тренера клуба из Новог Сада, Душка Поповића, била је Верица Апић, која ми је пронашла посао у Пословном савезу за ратарство и семенарство, па сам, 1956. или 1957. прешла, најпре у Војводину, а после и у Партизан. Утакмице смо играле у дворишту Партизана, преко пута Дунавског парка, иза садашњег Дома културе. У неком кутку памћења остала ми је утакмица коју смо играле с мојим некадашњим тимом из Сремских Карловаца, који је желео да нас победи у Новом Саду, предвођен Срђом Илићем. Скупила сам девојке око себе и рекла: „Е, нећеш!“. И победиле смо! Рекох: нисам волела да губим...

Добре игре које је боснога девојка пружала у свакој утакмици, омогућиле су јој да заигра и за јуниорску репрезентацију Југославије.

- Баш недавно ми је карловачки глумац Шаца Матић рекао: „Знате, тетка Миро, шта је значило бити међу 17 или 18 девојака из читаве некадашње Југославије? То је значило да сте ушли у легенду“. Нисам, међутим, успела то да поновим и у сениорској селекцији, Отац ми се 1962. године шлогирао, брат је желео да иде да ради у Швајцарску, па сам се пријавила и отишла за Италију. Пријатељица тетке нашег Боде Поповића – Смотре, звала ме је да дођем код ње да нешто радим и да научим италијански језик. Већ сам знала немачки, који сам учила у школи, па сам прихватила позив. У Италијји сам радила и играла одбојку у граду Фано, у којем сам и боравила. И тамо сам, баш као и у читавој каријери, играла на аматерском нивоу, али и са жељом да зарадим неки новац од посла, како бих помогла оцу. Мама није радила, али је, када се у Карловцима отворила Учитељска школа, узимала по три ученице на стан и храну и после тога све је постало много лакше.

Пуне три и по године живела је на Апенинском полуострву и занимљиво је да је и тамо играла одбојку - босих ногу.

-Почела сам испрва да носим патике, било је то супер и дивно, али није вредело. Навика је чинила своје, па сам бацила обућу и поново почела без ње да стварам сопствену одбојкашку причу. Годинама касније, у Карловце је дошао један наш морнар, који ми је рекао да ме је гледао како играм боса. Није знао да сам Југословенка, па је замолио друга, Италијана, да га упозна са мном, а овај му је, уз смех, рекао: „Приђи јој сам, она прича твој језик јер је из Југославије“.

Иако је спортски активна остала и деценијама по завршетку каријере.

-Поштована сам била у Партизану из Новог Сада, па су се наше слике налазиле у клупском ходнику. Знам да сам 1961. године добила награду „Дневника“ за најбољег спортисту Војводине, а пре мене је то била Олга Гере. Знате како: била сам добра и у рукомету, атлетици, јер сам трчала за Војводину, пливању, па у фудбалу, главомету и на Дунаву, али и на улици. И сада да одем, а ушла сам, ево, у 86. годину, могу да играм главомет! Волим да сам физички активна и, по томе, имам нарав на мог тату. Мама је већ била другачија и волела је књиге, Уз то, никада нисам нерасположена и због тога могу и сада да скочим и да сам увек насмејана. Ваљда ме и заро никада и ништа не боли, чак ни глава, нисам имала проблема с коленима, прсти ми и дан-данас савршено функционишу и могу да одбијем њима лопту, баш као и главом. Е, да, шутирала сам фудбалску лопту боље него многи мушкарци. Често сам умела да седим с другарима мога брата и Срђом Илићем, који је, једном приликом, у друштву рекао: „Могу да вам кажем да је Мира боље играла фудбал него Славко Свињаревић, који је био у државној репрезентацији!“. Од детињства сам радо играла фудбал, јер је у карловачкој Желеничкој улици увек било много више дечака него девојчица, па је нас неколико женских попуњавало број, да могу да играју на два гола. Играла сам једноставно: шутнем противника у цеваницу, узмем му лопту и постигнем гол (ха, ха, ха).

Спорт у Сремским Карловцима, сећају се тога и многе генерације карловачких ђака, углавном је стациониран на теренима у Дворској башти.

-Живим близу Дворске баште и одем и данас тамо, али сада су у њој неки сасвим други људи... Дружим се углавном с омладином. Поред мене живи ташта рукометаша Рајка Продановића, који има синове Николу и старијег Петра, које сам учила да лопту ударају „дропке“. Нису знали шта је то, па сам им рекла да питају своје тренере. Што-шта су научили од мене.

Тетка Мира је радила и као водич ловцима из Италије.

- Када сам се вратила из Италије 1970. године, Мира, супруга Лазара Васића, радила је као дактилографкиња на Новосадском сајму, а ја сам тражила посао. Уз њену помоћ, добила сам га на Сајму. Када сам дошла, а стигла сам тамо с брања трешања, Италијан из амбасаде ме је погледао и – поцрнео. Добро сам говорила његов језик, али је био забринут како ћу таква да радим с његовим гостима и видело се да му нисам штимала. Сутрадан сам, међутим, отишла на фризуру код фризерке, лепо се обукла и тај исти Италијан почео је да трчи око мене. То нећу никада заборавити! Радила сам као преводилац за читаву халу 14, а после тога сам радила и са ловцима с Апенинског полуострва, за “Ловотурс“. Италијани су нам давали бакшиш и од чак 1.000 динара дневно, што су биле више него лепе паре. Ишли смо у разна ловишта широм Војводине, па сам их водила у у атаре Дорослова, Бачког Моноштора, Орма, Врбице, Палића, Суботице, Башаида, Мокрина...

Радни век госпођа Ирга завршила је радећи у трафици у Сремским Карловцима.

- Прво сам радила, од 1978. године, на Чарди на Дунаву, у Сремским Карловцима. Потом је Рајка Црнојачки отишла у пензију из трафике у центру, па је тражила ко ће да је наследи у том киоску. Радила сам у њему од 1983, па у наредних 15 година, до пензије. Знала сам све аутомобиле и памтила бројеве таблица, чиме сам пленила пажњу суграђана. Од „Дневника“ сам, чак, добила награду као најбољи продавац, јер сам дневно лиферовала и по 500 примерака вашег листа. И ту сам, као што сам вам и на почетку наше приче рекла, сачувала победнички менталитет и у томе ми је, барем ја тако на све гледам, помогла одбојка.

Породично, Мирјана је била удата за Фрању Иргу, с којим има ћерку.

- Муж ми је, нажалост, умро пре 11 година. Имам ћерку Елвиру, удато Видовић, која је, с њеним супругом, направила спрат у мојој кући и сада ту живе. Њихова ћерка, а моја унука, зове се Катарина (23) и апсолвент је на психологији – завршила је своју не само спортску причу Мирјана Ирга.

Александар Предојевић