„Кад деца траже свилену бомбону, онда знам... “ У КИКИНДИ МИРИШЕ НА НЕКА ЛЕПША ВРЕМЕНА Породична традиција која траје већ четири генерације

КИКИНДА - Старински занати опстају уз подршку државе, али и верних муштерија, које воле уникатне производе. У времену масовне производње прави је изазов бити конкурентан на тржишту. Ипак, прича Оливере Хас Арађански из Кикинде, која је четврта генерација у својој породици која се бави алварским занатом, потврђује да је рецепт за успех када се у стару рецептуру убаце нови укуси, који доносе освежење, али не мењају суштину препознатљивог производа. 

Као прави фабрички погон, у бомбонџијској производњи Оливере Хас Арађански у Кикинди ради се брзо и прецизно. Тим је уигран и свако зна своју улогу у прављењу старинских слаткиша:

"Радни дан креће тако што се шећер приставља од седам сати и тада заиста остаје мало времена. Паузе готово да нема, јер не сме да се шећер хлади и не може да се чека. Екипа мора да ради без застоја", каже Оливера Хас Арађански.

Наша саговорница занат је учила од родитеља још у детињству. Она је четврта генерација у својој породици која се бави алварским занатом:

"То је посао који се од малена заволи или не заволи. Ја сам га заволела и у њему сам и даље. Надам се да ће ускоро да ме наследи ћерка и да ће она бити пета генерација која се тиме бави", додаје наша саговорница.

Оливера је недавно добила подршку Министарства привреде за развој старих и уметничких заната. Подстицај увек стиже и од локалне самоуправе у Кикинди. Ипак, највећи мотив за рад долази од муштерија, посебно најмлађих:

"Мени је јако драго када мала деца препознају старинске слаткише попут свилене бомбоне или ораснице. Гумене бомбоне су им познате, зато је пуно срце када траже баш старинске", закључује Оливера Хас Арађански.

Производе најчешће пласира на базарима и вашарима. Оливерина прича доказ је да стари занати и даље добро пролазе у великој тржишној утакмици, нарочито кад доносе радост свим чулима, преноси РТВ