ИНТЕРВЈУ
Редитељ Иван Клеменц пред премијеру „Покондирене тикве": „Хтео сам да класична оперска публика остане мало затечена"
На Камерној сцени Српског народног позоришта вечерас ће премијерно ће бити изведена комична опера „Покондирена тиква”.
Либрето је по легендарној Стеријиној комедији написао Хуго Клајн а адаптирао га је Миодраг Милановић, док је музику компоновао Миховил Логар. Главне роле изнеће у највећој мери чланови Оперског студија Српског народног позоришта „Војислав Солдатовић“ уз подршку искуснијих колега из Опере СНП-а.
Опером ће дириговати Јелица Чукарић, гошћа са Факултета музичких уметности у Београду, а нову поставку потписује Иван Клеменц, глумац, редитељ и дугогодишњи професор сценског покрета на новосадској Академији уметности.
– Пре две деценије оперу „Покондирена тиква” поставила је Гордана Каменаровић док сам ја био ангажован на сценском покрету. И пре око годину дана звали су ме из СНП-а са питањем да ли сам заинтересован да представу обновимо. Поново сам на снимку одгледао ту „Тикву” и било је јасно да поједини штосеви, који су можда и били смешни пре 20 година, више нису. Јасно ми је било да бих ту оперу данас другачије радио. И то сам пренео управи. Они су се сложили, уз идеју да се максимално ангажује Оперски студио. Будући да и волим и знам да радим с младима, прихватио сам – каже Клеменц за „Дневник”.
Шта доноси нова „Покондирена тиква”?
– Добро је позната Стеријина прича о Феми, која након мужевљеве смрти наслеђује велико богатство и одлучује да раскине са својим пореклом те почиње да живи помодно, да лудује, како бисмо то данас рекли. Међутим, мени то није било доста. Стога паралелно с тим главним, „покондиреним” током приче, развијамо и другу, ону о људској сујети, па тако и сујети оперских певача, том чувеном „ја па ја”. То ћемо видети и у представи: чак ће се неке сцене прекидати да би се разјаснило ко је ту главни а коме се „не диригује добро”… и бројне друге комичне ситуације, при чему је у неке укључена и публика. Истовремено, прича је на другим странама мало „штрихована”, тако да све без паузе траје око сат и по и верујем да је резултат довољно интересантан да ће публици држати пажњу.
Рад са Лорданом Зафрановићем
У пензији сте званично десетак година, мада сте и после тога још неко време предавали на Академији. Али, може ли уметник уопште да оде у пензију?
– Ја сам мислио да може, и темељно сам се спремио шта ћу све да радим по кући. Међутим, није ово ипак чиновнички посао. Остане тог уметничког адреналина негде у крви. Рецимо, звао ме је Лордан Зафрановић и с њим сам последње две године радио и филм „Златни рез ’42” и серију „Деца Козаре”, коју смо већ завршили и предали РТС-у. Сад сам се већ и помирио с тим да од испланиране „мировине” бар још неко време неће бити ништа.
Када се ради о класичном драмскому тексту штрих је уобичајен. Али у оперској партитури може да представља проблем, јер избацивање само једне реченице пуно тога мења?
–Управо зато сам у договору са корепетитором Игором Дражевићем и уметничким руководиоцем Оперског студија Виолетом Срећковић и ишао ка томе да се штрихују целине, које не нарушавају ток музике Миховила Логара и не ремете певаче, него им чак негде и помажу. Будући да не радим први пут оперу, увек ми је био циљ да класична оперска публика остане мало затечена, а да неко ко је „залутао” на оперску представу не почне да зева после друге-треће арије, већ да му буде узбудљиво јер је занимљиво и сценски, глумачки, а не само музички. У том смислу и у нашој „Покондиреној тикви” актери су и глумци у комедији, а не само певачи. Нисмо, наравно, правили мјузикл, већ би се пре могло говорити о комедији са оперским певањем.
Новина за вероватно већину ансамбла преставе је да играју „очи у очи” са публиком, која је на Камерној сцени тик до њих. Како су се снашли у таквим околностима?
– Признао ми је један од певача: Када певам на великој сцени, публику ни не видим, па се занесам и препустим, а овде, где год да погледам, видим нечије очи… Али баш зато је ово важно за све те младе уметнике који до сад нису имали ту врсту сценског искуства. И исто тако, ово им је прилика да стекну поверење у партнере с којима играју, да не форсирају то поменуто „ја па ја” у односу на остале чланове ансамбла, већ да у њима виде колеге којима верују и с којима могу разговарати чак и о финесама улоге. И признајем да ми је драго што су још неки искуснији чланови Опере СНП-а изразили спремност да од јесени уђу у поделу.
Прва реприза 17. јуна
На вечерашњој премијери Рола богате удовице Феме поверена је Бојани Сретеновић, а њену кћи Евицу тумачиће Андриана Петровски.
У улози Митра, Феминог брата, наступиће Васа Стајкић, деонице служавке Анчице певаће Оливера Кривокућа а шегрта Јована тумачиће Бранислав Станков. У улози Саре појавиће се Јована Филиповић Ћалић, ролу Светозара Ружичића певаће Страхиња Ђокић а Василија -Душан Дакић. Прва реприза „Покондирене тикве” најављена је већ за среду, 17. јун
Оно што је се, између осталог, очекује од ове „Покондирене тикве” је и да – пуно гостује?
– На оперске представе генерално гледамо као на нешто што мора да буде велико, са масивном сценографијом, пуно људи на сцени, са оркестром, читавим хорским ансамблом... Када сам радио „Севиљског берберина”, инсистирао сам на томе да се сценографија може „скратити” за бар три метра тако да се не изгуби њена основна идеја ако се укаже прилика да се иде ван сцене „Јован Ђорђевић”. Дакле, суштина је да већ сам себи у старту не ускратиш могућност да наступиш ван матичне куће јер твоја сценографија не може да се угура ни на једну сцену у земљи, ако не рачунамо Сава центар. У овом случају већ сам формат „Покондирене тикве” нуди могућност гостовања. И још док смо радили, напоменуто ми је да су успостављени контакти са нашим Културним центром у Паризу, као и да постоји неки позив из Кине. Али је извесно да већ од јесени предстоји већи број гостовања на разним сценама код нас. Уосталом, ако си нешто направио, џабе ти је ако то нико не види. Па онда хајде да што више људи види нашу „Покондирену тикву” и да можда и она публика која до сада није слушала оперу уживо, упозна је на овај начин. Кроз музику и смех...