БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: РАВЊЕ (2) Село без посластичарнице у којем сви на улици лижу сладолед

Сладолед је био онај у корнету, посластичарски, не „куповни“ из фрижидера испред радње. Помислио сам – немогуће је да село од 950 становника има посластичарницу. А онда сам зачуо звук неке дечје песмице, а врло брзо угледао и комби из којег се са разгласа чуло: „Сладолееед!“

Купио сам и ја две кугле у корнету и разменио пар речи са љубазном девојком која је стајала за импровизованим пултом у комбију. Породица Јовић из Каћа већ десет година увесељава све љубитеље сладоледа у Војводини.

Слушајући приче старијих, сазнао сам да је раније свако село, па и свако насеље у граду, имало свог сладолеџију. Он би са посебно опремљеним колицима шетао и продавао сладолед малишанима на улици. По узору на њих, породица Јовић покренула је сопствени бизнис који траје већ читаву деценију.

Најпре су сладолед продавали само у Каћу, а онда су почели да обилазе и околна места. Сада их можете затећи у било ком месту у Војводини, посебно у онима без посластичарнице. Шарени комби, весела дечја музика, љубазна продавачица и укус правог домаћег сладоледа дају резултате где год се појаве. Две повеће кугле одличног сладоледа у слатком корнету коштале су ме 160 динара.

У центру села налази се и споменик палима у НОБ-у, на којем се, поред имена погинулих, налазе и фотографије неких од бораца. Све су очуване и на свом месту, што је права реткост на овим просторима.

Равње је 2020. године, после дугог низа година, добило своју цркву. Идеја да се на простору иза школе сазида храм потекла је од верника из овог села, оца Милорада Павловића, пароха засавичког, и Месне заједнице Равње. Професор Тома Павловић поклонио је своје имање у непосредној близини школе како би ту била изграђена црква.

Чину освећења Цркве Светог цара Константина и царице Јелене у Равњу, поред верника и мештана села, присуствовали су владика шабачки Лаврентије и тадашњи министар пољопривреде Бранислав Недимовић, којег је црква одликовала орденом за помоћ у изградњи храма. Владика шабачки Лаврентије је приликом освећења истакао да је црква у Равњу једна од најлепших у читавој Епархији и његовом срцу „најмилијих“. Вишедеценијска жеља мештана Равња да имају свој сеоски храм тако се испунила.

Равње, поред цркве, од тада краси и мурал са историјском тематиком – погађате, Бој на Равњу. Звонко Петровић, академски сликар, насликао је мурал и каже да је било врло тешко да се на доста необичном формату (дугачком зиду школског дворишта) прикаже чувена Битка на Равњу, али су се он и његови сарадници потрудили да у томе успеју:

„Димензије 56 метара пута два метра су формат на којем је било веома тешко исказати једну комплексну историјску композицију као што је било која битка, па и ова на Равњу. Време нам је правило проблем, било је много изазова, али сам поносан на успех у реализацији идеје коју сам развио и замислио на скици. Поред интересовања за ликовну културу, увек ме је привлачила и наша национална историја. Није био проблем да укомпонујем све личности које су учествовале на нашој страни – Зеку Буљубашу, Стојана Чупића и друге – и осликам наш Термопил, битку која је окончала устанак, нажалост неповољно по нас“, рекао је Петровић приликом откривања мурала 2020. године.

Школа у чијем се дворишту налази мурал, као и оне у Ноћају, Салашу Ноћајском, Раденковићу, Засавици 1, Засавици 2 и Мачванској Митровици, носи име „Добросав Радосављевић Народ“, народног хероја о којем сам писао у тексту о Салашу Ноћајском, селу у којем је рођен.

Школа у Равњу је крајем педесетих година 20. века бројала око 250 ученика, а сада у својим клупама има тек нешто више од 50 ђака.

На сеоском гробљу највише пажње привукле су ми фотографије на старим споменицима на којима се виде покојници док су били млади, у ношњи народа Мачве, тако различитој од оне у Срему и другим деловима Војводине, којој Равње са околним селима административно припада.

Цигле за школу стигле скелама преко Саве

По завршетку Другог српског устанка северни део Мачве почео је интензивно да се насељава, првенствено Засавица 1 и 2 и Равње. Људи који су овај крај населили били су махом из Босне, Херцеговине, па и Црне Горе.

Највеће село које се у то доба развило била је управо Засавица 1 и она је 1835. године имала статус такозване општине за Засавицу 2 и Равње. Школа у том селу почела је са радом 1854. године – доста пре него у Равњу.

Тек годинама касније угледнији мештани Равња, као што су Петар Станковић, Марко Симић, Милан Николић, Пантелија Домчић и други, заједно са попом Томом из Засавице 1, покренули су иницијативу да се почне градити школа у Равњу, јер је деце било много и на наставу су морала да иду у школу у Засавици 1.

Школа је коначно саграђена 1893/94. године и у то време имала је 150 ученика, што није било чудно с обзиром на то да су породице тада имале и по петоро-шесторо деце. Та школа је функционисала све до 1912. године и ратова – прво Балканских, а затим и Првог светског. По завршетку Великог рата школа поново почиње са радом, а већ 1925. године гради се и нова школска зграда. Школа у Равњу у то време била је четворогодишња, док се настава за више разреде одржавала у Засавици 1. Оно што је занимљиво у вези са новом зградом јесте чињеница да су је мештани сами добровољно изградили, и то од материјала старе аустроугарске касарне која се налазила преко Саве. Сав материјал за изградњу морали су да пренесу скелама преко реке.

Са почетком Другог светског рата школа поново престаје са радом, све до његовог завршетка. До 1954. године била је четворогодишња, а након тога осмогодишња. Пошто је ученика у Равњу из године у годину било све више, школске 1957/58. године изграђена је нова, већа школска зграда у којој се и данас одвија настава.