ПОД ЈЕДНОМ КАПОМ И ШТИТОМ, ИЗНАД СВИХ ПОДЕЛА! Ово је најјача порука лидера СНС Вучевића после величанственог видовданског скупа: Србија улази у нову политичку фазу

После вишемесечне политичке кризе, студентских блокада и дубоких подела у друштву, Србија улази у нову политичку фазу. Пред земљом су бројна питања која ће у наредним месецима одредити политички ток, од могућег расписивања избора и наставка институционалног дијалога, до економских мера, односа према све сложенијим геополитичким околностима и покушаја да се, након дугог периода тензија, обнови друштвена стабилност.

У разговору за „Компас“, Милош Вучевић, председник Српске напредне странке, која и после скоро двадесет месеци политичке кризе, протеста и блокада, према истраживањима јавног мњења и даље ужива натполовичну подршку бирачког тела, говори о поруци великог скупа 27. јуна и позиву на национално уједињење, последицама политичких превирања, могућности успостављања дијалога, као и о изборима за које сматра да ће представљати један од најважнијих политичких испита у последњој деценији.

Вучевић се осврће и на реформе које, како каже, очекују Српску напредну странку, економске мере које држава припрема, положај Србије у условима све сложенијих међународних односа, али и на питање око којег, по његовом мишљењу, не би смело да буде подела: очување државних и националних интереса.

Рeкли сте долазећи на видовдански скуп у Београду да Србија улази у нову политичку фазу. Шта је, према вашем мишљењу, најважнија порука коју је требало да грађани да понесу са овог догађаја?

Најјача порука је позив на уједињење Србије. Кад кажем уједињење, не кажем једноумље, ни једнопартијски систем, већ право на различитост и разноликост, али под једном капом, кишобраном или штитом. То једно је Србија, која мора да покрије, са свим својим атрибутима, са својим субјективитетом, суверенитетом, територијалном целовитошћу, заставом, грбом и химном све нас.

То ми је најјача, најважнија и најзначајнија порука са скупа 27. јуна. Уз све ствари које смо доживели и пре свега које доживљава Александар Вучић, он има снаге, воље и политичку одлучност за позивање на уједињење.

То што блокадери за десет, дванаест или петнаест пута смање број људи који су били на нашем скупу неће им помоћи да победе на изборима

Мој први утисак није број људи који јесте био импозантан, није ни структура, него пре свега атмосфера. Она је била, у позитивном смислу, карневалска, апсолутно различита, другачија и боља у односу на скуп који смо имали у априлу 2025. године. Пошто сам био на свим скуповима, могу да сведочим. Ово је било много веселије, људи су били расположенији. Очигледно је да је главни, друштвени и политички амбијент у Србији такав, да су људи спремнији за изборе, да су некако продисали након свега оног што се дешавало прошлих година.

На скупу је било много младих људи. Обично се намеће став да нашу политичку опцију подржавају махом старији људи. Не искључујем, наравно, ту чињеницу. Напротив, на то смо поносни. Старији људи су одговорни, озбиљни и људи који су свашта доживели и проживели у животу. Али овде су били сви заједно, и млади и стари, и жене и мушкарци из свих крајева Србије. Права слика народа.

Споменули сте број људи. Стално се барата у јавности с тим колико их је на ком скупу било. Стиче се утисак да је то важније од резултата који се постижу на изборима. Колико су ове цифре заиста релевантне?

Наравно да се сви који организују скупове баве тим податком колико је људи дошло и какав је био одзив, како су људи реаговали. Али наравно да је релевантно само оно што се нађе у бирачкој кутији, или још релевантније оно за шта се залажете, у какву политику верујете, за какву се политику и политички живот борите.

То што блокадери за десет, дванаест или петнаест пута смање број људи који су били на нашем скупу неће им помоћи да победе на изборима. Само ће их непријатније изненадити резултат. Ја бих на њиховом месту то потпуно другачије анализирао. Није на мени да их подучавам. Нека они верују да је нас било тридесет, а не двеста хиљада. Јасно је да је број оних који за нас гласају И СА КОЈИМ ЋЕМО ПОБЕДИТИ, девет или десет пута већи од онога што смо видели у Београду.

Грађани су оставили око шездесет хиљада порука. Сад, вероватно је још увек рано, али да ли можете бар неке да нам пренесете?

Немам анализу или статистику гласачких листића које су заокружене опције. Различити су. Људи хоће да живе нормално и мирно и да, разумеју да се ствари не подразумевају, него су резултат рада, воље и одрицања и да мора да постоји пре свега одговорност оних који се бирају. Људи хоће јаку државу зато што се они у њој осећају сигурније. Не да би се етатистички дивили већ да знају да имају кућу од чврстог материјала која може да издржи кише, ветрове, земљотресе и друге атмосферске али и друштвене непогоде.

И зато заокружују предлоге које они виде да су атрибути јачања Србије. Неко мисли да је важно улагање у одбрану. Неко мисли да је важно улагање у образовање, а неко види и једно и друго као битно. И добро је да и ми видимо тај пресек скупова. Шта је заиста то што људи виде као кључних пет тема. Мислим да то може да помогне и онима који планирају кампању и политичке поруке. Итересантно је да је тих тридесетак хиљада, колико тврде блокадери, заокружило шездесет хиљада листића.

Исти они који прво тврде да имате виле, куће, а онда дођу да вас траже у стану где заиста живите. Нико вас не тражи у кућама и вилама за које тврде да имате. То је најбољи доказ како ни сами не верују у то што причају.

Говоримо о блокадерима. Колико су протести у последњих двадесет месеци утицали на Српску напредну странку а колико на државу?

На различите начине. Најтеже последице су по државу и друштво зато што су многе институције или системи државе практично девастирани и даље делимично узурпирани, отуђени народу, отуђени држави којој припадају по Уставу и по оснивању.

И ту су напади ишли у неколико праваца, пре свега ка систему образовања, али и правосуђа. Покушали су и ка ресорима силе, али у војсци апсолутно нису успели. Мада да нисмо неке одлуке о војним синдикатима доносили, верујем да би напад и на војску био много јачи, јер се и то осећало.

Припреме су већ неколико година уназад ишле кроз невладине организације, а покушај је био да се обезбеди управљање најачом силом поједине државе, а то је војска, оружане снаге. То је невероватно. Не идете на изборе, немате одговорност, али хоћете да управљате. То је систем нових стубова власти. Они руше традиционални концепт функционисања државе, а то је да постоји подела на законодавну, извршну, судску власт. Они стварају нове стубове који не иду на изборе, који се не бирају, не одговарају, али управљају, одлучују или морају да имају мишљење и да се питају.

Када је утицај на странку у питању, мислим да су они хомогенизовали СНС. У првом тренутку, СНС је био, нећу рећи неспреман, али свакако се није надао да ће се једна трагедија развијати тако да ће бити покушаја убиства наших чланова, спаљивања, прогона људи и невероватних напада, што нисмо видели од тридесетих година 20. века буквално. Ни после Другог светског рата ми такав политички прогон нисмо видели, посебно не на овој територији. Чак ни у време једнопартијског система после педесетих и шездесетих година није био таквог и толиког прогона какав је био 2024. и односно пре свега 2025. године према нашим члановима, што је натерало странку да покаже своју оданост и да се конфигурише у једну чвршћу структуру.

Интересантно је да је тих тридесетак хиљада, колико тврде блокадери, заокружило шездесет хиљада листића

Нама је то помогло да видимо ко је заиста ту искрено и из убеђења, а ко је ту да би био клијентелистички или интересно повезан. И отишли су они који у ствари никад нису ни били ту. Они који су били у странци да би добили неки пројекат, неки тендер, неку привилегију. Нас није напустио ниједан одборник, већник, ни посланик. То је просто невероватно. И нећу да причам шта смо све проживели за двадесет месеци. То је невероватно. Мислим да то ниједна странка не би издржала. На то сам изузетно поносан.

Како је могуће да нисте видели шта ће се дешавати на политичкој сцени?

Ја нисам сигуран да неки нису видели. Не знам како нису видели. То је добро питање. Или смо видели, а можда нисмо могли ни да реагујемо како би требало. Ово је држава која тек враћа свој суверенитет и кости своје независности. Деведесетих година се урушава једна држава, па смо лутали. Нисмо знали где смо, у којој смо држави, да ли смо за овакву или онакву Србију, мислим на ширу државну заједницу. А онда од од почетка 21. века убеђивали су нас да ми у ствари треба да се извињавамо, да плачемо, да патимо, да пролазимо кроз неку катарзу, да разумемо наше грехе, да морамо да се одрекнемо свега онога што је било у прошлости, док су све време разарали Србију. И просветни и правосудни систем, а економију девастирали пљачкашким приватизацијама. То је рађено смишљено. Не могу да кажем да је то свако разумео, да је то једна јединствена слика или један витраж са различитим плочицама. Али када је дошло до овога, до момента да се то испали као пројекат, онда смо видели да то јесте припремано.

Немам дилему да је ово спремљен сценарио. Немам уопште знак питања око тога да некима споља не треба председник државе као што је Александар Вучић. Шта ће њима у једној релативно малој држави када неко каже: „Ми мислимо својом главом. Ми хоћемо да будемо слободни, неутрални. Ми хоћемо да смо независни.“

„Мој први утисак са скупа 27. јуна није број људи који јесте био импозантан, није ни структура, него пре свега атмосфера. Она је била другачија и боља у односу на скуп који смо имали у априлу 2025. године“

Не признајемо да можете да нам узмете део територије. Ми нећемо да гласамо да смо починили геноцид. Ми не дамо да нам узмете наше цркве, манастире и да кажете да припадају нечијој туђој културној баштини.

Неће такве. Они очекују да будемо као неке владе из региона које морају да се консултују, да приме мејл, факс, да пирхвате да сви имају исти претекст. Та прича о усаглашавању је једна вешта замка. Они своде усаглашавање на то да ви немате право на мишљење, него морате идентично да мислите. Ако не мислите идентично, ви онда нисте пожељни. Не знам зашто неће Александар Вучић да исприча оно што су му рекли у новембру 2024. када су му најавили шта су спремили. Сви смо били шокирани од трагедије губитка шеснаест живота, али стварно нисам очекивао да ће неко да покуша да заустави живот у Србији. Вучићу је тад речено, видите шта смо спремили. Ово нећете преживети. Немам сумње да је ово припремљено.

Ипак вероватно нису сви били свесни у чему учествују.

Људи су пре свега на почетку, одмах након трагедије, изашли јер им је нешто сметало и осетили су у неком делу јавног живота или њиховог живота неправду. То СНС мора да призна. Можда су доживели неправду од неког нашег функционера на локалном, државном нивоу. Можда су доживели неправду на послу. Можда су доживели неке своје личне неправде, изазване животом или личним, приватним стварима, па су из тог разлога осетили да је то можда прилика да они и себе на неки начин излече. То могу бити различити мотиви, али сами организатори блокада су били припремани и вођени од стране оних који су направили сценарио. У то нема дилеме. То је дуго припремано, да се ради са обученим професорима и да се ради са невладиним организацијама које су биле дистрибутери финансијских токова. А заштићени су као бели медведи. О њима не сме нико ништа да каже. У ствари, невладине организације су владине организације само туђих влада. Интересантно је то, невладине организације се финансирају из владиних фондова. Какав парадокс. Није спорно да постоје и треба да постоје, само морају да имају своју улогу, а не да преузму улогу парламента, владе, председника, суда, војске и полиције. Онда нам не треба држава. Тако скупови појединаца владају, а не одговарају никоме. Само што то онда није демократија. То је све супротно. И видели сте тај снажан тоталитаристички политички наратив код блокадера. Они јавно заговарају политику тоталитаризма, политику сегрегације, искључивање свих који не мисле политички као они. То нисмо видели сигурно осамдесет година на нашем простору. Ти си против, ти си издајник, ти си стрељан, искључен, лустриран, протеран. Не можеш да живиш у граду. Ваша деца не могу да иду у школу. Ваша деца не смеју да студирају. Ви не смете да се крећете улицом. Ми ћемо вас каменовати, линчовати, пљувати, малтретирати, како год.

А како долази до замене теза да се они боре за демократију, а да је ова друга страна против?

Све је шарена лажа, све је превара. Од тога да су устали, јер се боре за правду, јер хоће да институције раде свој посао и хоће да се боље живи. А онда смо доживели неправду, пошто кад не дате ђаку да уђе у школу и да учи, то је неправда велика. Посебно кад то неко ради ко је завршио своје школе, а онда спречава ђака да се исто развија и напредује кроз живот како сваки човек треба. А зашто? Зато што овај дечачић из првог разреда треба да се солидарише са студентом који се бори… За шта? За изборе? За политичку победу? Пошто овај из првог разреда основне школе или средњошколац не треба да иде у школу зато што овај има политичке амбиције. Траже да институције раде свој посао, а блокирају институције. Паралисали су и отели институције да не могу да раде. Причали су о борби против насиља чинећи насиље. Све време су пуцали, убадали, спаљивали, рушили, ломили, нападали. Ишли на куће. Као да је 1941. или 1945. година па иду на куће да ликвидирају. Као црвени кмери.

Рекли сте да онима који стоје иза свега не одговара председник као што је Вучић. Да ли је политика коју он води одржива у овој геополитичкој ситуацији?

Уз велике муке, да. Али кад можете уопште у животу да успете, а да немате великих мука. Када спремате испит, морате све да научите. И да зарадите новац у послу морате се помучити да радите више, да будете мало оперативнији, успешнији, продуктивнији. И да победите на фудбалској утакмици, морате више да трчите од противника или боље дриблате и прецизније шутирате. Наравно да је за такву политику потребно много муке и да је таква политика много сложенија и напорнија. Али када немате такву политику или, да будем прецизнији, када и немате политику, неће вас притискати, пошто сте ви предали све инструменте једне државне управе. Али онда немате суверенитет. Тачније немате државу. То је просто тако.

Чекају нас избори. Чак и опозициона истраживања показују да је СНС на близу педесет одсто, студенти на око тридесет, а парламентарне опозиције практично више нема. Какве резултате очекујете на изборима?

Мислим да имамо шансу да победимо. Не мислим да ће бити лако. Вероватно су ово за нас најтежи избори од 2012. Надам се да идемо у истој колони са председником Вучићем, да ћемо бити јединствен тим. Ми га видимо као носиоца и неког ко је први на листи СНС-а. Да ли ће бити нека шира политичка композиција или неће, то је питање будућег договора. Не мислим да смо без шансе, али не мислим ни да је победа сигурна. Ничија победа није загарантована и нико нема сигурне гласове унапред. Иначе се никад не би мењала власт. Ко победи први пут владао би вечито, зато што увек рачуна на те гласове које има. Људи различито оцењују политичке странке од избора до избора и морате сваки пут да се борите за сваки глас из почетка, да заслужите да добијете поверење грађана.

Када очекујете изборе? Да ли мислите да ће истовремено бити одржани и парламентарни и председнички?  Ви се спомињете као потенцијални председнички кандидат.

Нисмо разговарали уопште о кандидатима, нити размишљамо у том правцу. Наш кандидат ће бити онај ко је достојан те кандидатуре и ко може да победи, кога грађани могу да подрже, невезано да ли је члан или није члан неке странке и да ли је мушко или женско. Најбитније је да ли је то квалитетан и одговоран човек достојан да врши ту функцију и наравно да ли може да победи. Неспорно је да нас чекају парламентарни и председнички избори. Ја не знам да ли ће бити истовремено или раздвојено, али ако председник Републике најављује да ће да поднесе оставку за пар недеља, то значи да нас чекају и председнички избори. Ако каже блокадерима да ће ускоро имати прилику да иду на изборе, очекујем да говори у контексту парламентарних избора, тако да мислим да нас на јесен, у деветом, десетом или једанаестом месецу чекају избори, да је то временски оквир кад би грађани могли да иду на биралишта и да бирају и нову Скупштину, али и председника Републике.

Председник је говорио да у СНС-у мора да дође до промена, поготово на локалу. Да ли то видите као критику? Како мислите да ће те промене да се спроведу и шта су највеће заблуде које по вашем мишљењу део јавности има о СНС-у?

Видим то као конструктивну критику, али мислим да треба да се мења СНС и од „горе“, а не само на локалном нивоу. Имам став да не можемо све свалити на локални ниво. Наравно да на локалном нивоу има много пропуста, али има и на републичком нивоу. Да ли су сви министри идеални? Да ли су сви баш тако пожртвовани, да ли сви верују у политику која их је довела на то место? Нисам сигуран. Није фер да само кажемо неки градоначелник, председник општине, није добро радио свој посао, а да се не оцене и министри, директори јавних предузећа или државни секретари. Не кажем да је све идеално на локалном нивоу. СНС мора многе ствари да мења, да разуме и ново доба и нове генерације које долазе. СНС ове године обележава пунолетство, 18 година постојања. Не можете 18 година стално да причате исту причу, да се исти људи свуда појављују, морате да дајете шансу и новим људима и идејама. Мислим да смо то и радили, али мислим и да је време за даље освеживање и оснаживање кадрова на локалном и државном нивоу. Очекујем велике промене унутар странке и велике промене у влади после избора. Мислим да ће бити много нових људи, јер ако идете са људима који су уморни у политичком смислу и који немају више мотива, који су изгубили жељу да раде више него што је то било јуче, прекјуче, не верујем да је могуће остварити резултате које грађани очекују. Све се убрзава и све је много захтевније. Снага лежи у кадровима, снага је у људима.

Озбиљни људи увек морају припремати људе који ће их сутра заменити. Има много младих у СНС-у. Ниједна странка нема толико младих људи као што је СНС. Ниједна странка нема толико људи са факултетским дипломама. Али постоји то уврежено мишљење да су код нас неписмени, крезуби, необразовани, махом старије становништво, јер је то избомбардовано као наратив који мора да се прихвати. Блокадери и опозиција су наметали одређене квазикултуролошке вредности или квазивредности, обрасце понашања, да ви ако кажете да сте из СНС, ви сте „ћаци“. А „ћаци“ су они измислили као термин, што је прави облик политичког тоталитаризма, да не кажем фашизма. Ако кажете да сте у СНС-у, ви сте одмах проказани. Ако сте члан те странке, ви сте одмах подметнут, уцењен и притиснут, и тако даље. То је неко радио и припремао врло смишљено. Као што је спремана та паклена кухиња око дехуманизације пре свега Вучића. Његова криминализација, па релативизација и делегитимизација. Слика да се никад горе није живело. Као да је све иначе било идеално, као да смо Швајцарска, па је неко дошао све да уништи. А не да смо наследили државу у дуговима, растурену државу. Говоре да нисмо победили, него украли, купили. Говоре да су гласали мртви, убацивали листиће у кутије. Да смо вође криминалних кланова, иако су ти криминални кланови ухапшени и протерани из Србије баш док је он на челу државе. И до те кључне ставке да он није човек, већ апсолутно зло. Мама му је оваква, тата му није тата, брат му је криминалац, старији син исто, млађи син не постоји, ћерка је власник неких непокретности. Он је све оно најгоре што може. Ви сте националиста? Он је издајник. Ви сте еврофанатик? Он је пресвучени радикал. Ево вам сваки угао гледања који вам одговара, само не онај прави угао. Баш за ваше очи да га мрзите и да га рушите. И зато може да се деси та невероватна, да не кажем, идиотска ситуација да неко иде са православним инсигнијама да враћа Динка Грухоњића на факултет, а он се залаже за сквотирање српских црквених храмова и отварање пабова. Страшан податак. Пре свега према онима који мисле да су патриоте. Они идеализују државу. Мисле да ми све можемо решити преко ноћи, да је то само ствар добре воље, да је одавно требало да се спојимо са Републиком Српском или да се војска врати на Косово. Само неко неће, оклева или се договора са странцима, а не разумеју да би нас то водило у оваквим геополитичким околностима у потпуну пропаст. А они из те идеализације државе хрле у руке онима којима је задатак да је униште. И постају њихова јефтина пешадија. Они могу да буду са истим људима који вређају грађане, вернике који стоје сатима у реду да целивају појас Пресвете Богородице. И немају проблем да буду са тим истим људима који кажу да је то фетишизам и примитивизам. Они кажу нема везе, сви смо заједно, па макар нам то и говорили, само да ми срушимо Александра Вучића. И СНС, који је картел, клан, секта.

Озбиљни људи увек морају припремати људе који ће их сутра заменити. Има много младих у СНС-у. Ниједна странка нема толико младих људи као што је СНС. Ниједна странка нема толико људи са факултетским дипломама

Зато је то паклена кухиња која је то правила. И то није од пада надстрешнице. И то није од убиства деце у школи на Врачару или младих људи у Малом Орашју и Дубони. То је припремано много дуже и то траје. То је наратив који се понавља. Ви просто почињете да то доживљавате као нормалну ствар, иако апсолутно није. Социолози и психолози би могли то много боље да објасне.

Како смо дошли до толике поларизације и агресије у политичком дискурсу. Политика је пре свега дијалог. Да ли је он у овом тренутку уопште могућ?

Могућ је и насушно потребан. То питање би морали да поставите онима који не желе дијалог. Зашто? Не могу ја да говорим у њихово име. Можда се плаше. Можда немају шта да кажу у том дијалогу. Можда би то било њихово суочавање са сопственим незнањем или неприпремљеношћу. Не знам. Могао бих сада то и даље да анализирам, али нисам сигуран да бих био потпуно у праву или да сам све сагледао. Али сигуран сам да нам је дијалог потребан. И кад кажем да треба да будемо уједињени, то кажем у смислу да победник неће убијати, забранити и протерати оне који су изгубили изборе. Да нико неће нападати ничију децу, супружнике, породице, да неће забрањивати рад онима који имају другачије мишљење, политичко или било које другачије. Е, ја тако видим уједињење. Нисам сигуран да можемо да се ујединимо сви, да исто мислимо о Косову и Метохији или о неким другим питањима. Нажалост. Требало би, али нисам сигуран да је то могуће, али да се договоримо да без обзира на разлике нико не спали кућу у којој сви живимо, то јесте. Да је нико не сруши. И да не причињавамо задовољство онима који би да та кућа нестане са овог простора. Ако стварно неко мисли да нема таквих, онда тај ништа не зна о политици или геополитици. Ако стварно неко верује да сви желимо свима све добро и да ће сви да живе у царству где царују другарство и правда, да су сви супер и пријатељски настројени и да се радују туђим успесима, то не постоји у геополитици. Свака држава има своје интересе. Ти интереси се често косе. Морате да разумете то и унутрашњу и спољну позицију свих држава.

Мислите ли да ће тензије и поделе нестати после избора?

Верујем да Србија улази у један период мирнијег функционисања. При томе не мислим да ће тензије икада потпуно нестати. Мислим да ћемо морати да се привикнемо да ћемо увек у Србији имати 5–10% људи који ће да протестују против нечега. Кад кажем 5–10%, не да у једном тренутку изађе, него да су против урбанистичког плана, каменолома, хидроелектране, војне параде, чега год. Ко се бави политиком, мора то да прихвати.

Рекли сте да су грб и застава изнад свих политичких разлика. И јел мислите да је могуће обновити минимум консензуса око најважнијих националних питања?

Ако не верујемо у то за шта се боримо, да Србија мора бити изнад свих нас, а Србија није некаква имагинација или отуђени субјекат од својих грађана. Србија је народ који живи у њој. Србија су њени грађани. Србија је сваки човек који живи у њој и на њеном територију. Онда не знам за шта се боримо, посебно ако се неко бори за свој доњи део леђа и неку фотељу. Ја не кажем да нема и таквих, али верујем да они који су кључни носиоци одлука разумеју историјску одговорност према њој. И да су свесни тога и достојни и тог бремена одговорности и крста који носе. Верујем да то мора бити заједнички именитељ. Кад кажем држава, то је народ са свим својим атрибутима, свим својим деловима, целинама и наравно, са својим симболима који нас опомињу и призивају на оно о чему причамо, а то су застава, грб и химна. И то није никаква идеализација државе или наметање било какве вредности. То је нужна ствар, основна, елементарна ствар да бисмо ми као народ и држава преживели. Другачије нам спаса нема. То не значи да искључујемо сарадњу са другима. То не значи да одустајемо од одређених интегративних процеса. То не искључује да ми треба да будемо партнери са другим државама, билатерално или мултилатерално. То не значи да ми нисмо отворени као друштво за сарадњу или за даље повезивање. Али и кад се удружујете и повезујете, не значи да се одричете себе. И да треба да изгубите интегритет и дигнитет. Кад сами себе не поштујете, како очекујете да вас људи поштују? Како можете да будете грађанин света кад нисте грађанин Србије? Како можете волити друге народе више него свој народ? Како можете да уопште волите другога, а да презирете сопствени народ, да се ви гадите сопственог презимена. Надам се и да Србија може да буде уједињена у смислу да једни друге поштујемо. Да наше различитости не могу да буду искључивости.

На скуп 27. јуна сте дошли на мотору. Када је почела ваша страст према мотоциклизму?

То није реклама. Уживам у мотоциклу. То је почело с четрнаест година кад сам купио мањи мотор. Мама се није радовала. Није, али другачија су то времена била. Мање је било и аутомобила и мотоцикала, била је другачија фреквенција саобраћаја.

 

 

 

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Објава коју дели Милош Вучевић (@milosvucevic)

Да ли су и ваши синови мотоциклисти?

Нису. Мени је лакше што нису, другачије је кад возите мотор с педесет две године, са двадесет две године или са четрнаест. Није исто, посебно кад говоримо о већим моторима. Другачије гледате живот, додајете гас и сагледавате кривине. То јесте један део мог живота, али имам и других љубави. Љубитељ сам спорта, пре свега риболова.

А кад ви то стижете?

Не стижем, нажалост. Пет минута, оно мотор може брзо. То ми је она шаргарепа коју ја видим, да ћу једног дана моћи опет. Да, то је нешто што волим. Некоме је то губљење времена, ја бих увек изабрао шатор и штапове поред воде. Неко лепо пиће и добро друштво, пре него да седим у најексклузивнијим ресторанима и хотелима у центру било ког града где мислим да се све дешава, да се доносе одлуке. Ја бих се удаљио од свега тога и био у природи.

Јер се тамо доносе најбоље одлуке?

Не знам да се доносе најбоље одлуке, ја знам да ми највише прија. А можда се онда и доносе најбоље. А сад кад неко воли да буде тамо у некој башти, да би ту био виђен и битан, да би попио не знам коју кафу или шта већ. Супер, нормално. А ја више волим да гледам у воду и уживам. То је ствар избора.

Како синови гледају на ваш политички ангажман?

Поносан сам на Михаила и Данила. Мислим да сам им доста проблема направио у животу, али они то мушки носе. Пре свега захваљујући мајци, они су добри момци, веома васпитани. Рекао бих да ће бити добри људи. Можда је то нескромно за оца да каже. И то је највећа победа мајке која је с њима много више времена проводила. Ја сам ту био увек као жандармерија кад је најтежа ситуација. Али добро су. Верујем да ће бити добро. Надам се да Данило неће у политику. Михаило је сад већ ушао, можда и више него што сам хтео, али то је можда и генетика.

Зашто се надате да вам млађи син неће у политику?

Зато што знам колику цену је платио мој отац, колику сам посебно цену платио ја и колико су они због мене плаћали. Нисам сигуран да је то најидеалнији пут. Ја сам заволео политику још 1989. на Видовдан. Одрастао сам. Ја сам одрастао у кући где се стално причало о политици. Читала се Политика, Дуга, Старт. Али та слика Газиместана 1989, то нећу заборавити. И онда је тај филм Бој на Косову. Ето, то су била нека романтична буђења на све стране. Ми смо први пут могли да кажемо шта јесмо. Чуло се на стадионима нешто што се до тад није смело чути, запевати, изговорити. Тешко је то сада дочарати људима који нису одрастали у том амбијенту. Јер су нама наметали у уџбеницима да су четници и усташе исто. Краља нису спомињали. Први светски рат је био у једној фусноти. Балкански ратови су прескочени. Нисмо учили о Војводи Степи, Мишићу. Учили смо о седам офанзива и седам секретара СКОЈ-а и све је то океј. Напротив, мислим да је то требало учити, али онако су нас прилично, сузили у знању тиме. И онда кад је то кренуло, сећам се и часописа Погледи из Крагујевца. Заиста, за нас је то било невероватно у тим годинама да се дешава.

А колико је то различито сад? Како гледате на ово што раде студенти, није битно како смо дошли до блокадера, али јесу, сигурно постоје неки студенти који су искрено мислили. Каква је разлика сад?

Сигурно да је увек било тако и да има таквих. То су ови који су отпали, који више нису у пленуму, који су се вратили у живот. Ваљда многи од њих разочарани што су изгубили годину свог живота. Мислим да је огромна разлика. Ја сам студирао, био сам онда на трећој години ако се не варам 1996. кад су почели студетски протести. Чеда Антић је мој ратни друг. Ми смо заједно били у војсци. Био је увек добар војник и анегдота је да Чеда Антић читао све о Византији у свакој паузи најтежих војних вежби или задатака на плус четрдесет. Нико то није могао да разуме у војсци, то је био шок. Он је био и тада апсолутно посвећен историји. Читао је неке скрипте, неке фотокопије. То пре тридесет година није било тако лако набавити. Није било онлајн да прочитате. Али било је и тада протеста. Па нико није некоме рекао да не сме да студира. Нису нам забранили да полажемо испите. Они који су тад ишли, ја нисам био део тог студентског протеста. Ја сам био и тада симпатизер Српске радикалне странке. Нисам уопште био део тог будућег корпуса, иако смо замерали Милошевићу 1994. санкције на Дрини и 1995. издају Крајине. Тако смо доживљавали. Али никад нисам био део тог студентског протеста. То јавно и сада могу да кажем. Али тада нисмо једни другима претили: „разбићу ти главу“ или „не можеш да уђеш на факултет“. Тога стварно није било. Ко је хтео да иде у протест, он је ишао у протест. Ко је хтео да студира, он је био у амфитеатру. Ко је хтео да изађе на испит, ишао је на испит. Он није хтео да изађе на испит, он је добио суспенз. То је тако било. То су нормални односи. Људи су можда и више веровали у неке ствари. Можда је то мало било и идеалистички, али су више веровали. Другачије је то време било. Потпуно другачије.

О СЕТУ МЕРА КОЈЕ ЈЕ ПРЕДСТАВИО ВУЧИЋ

Много тога је урађено, али нико од нас не идеализује ситуацију. Наравно да живимо далеко, далеко боље него до 2012. Али нико од нас нема уопште заблуду да људи не очекују да живе још боље. И када просечна плата пређе хиљаду евра, хоће да буду веће плате и да пензије када расту, брже расту. И кад саградимо ауто-пут, људи очекују нови ауто-пут или да се раде регионални локални путеви. Али то је живот. Никад се неће десити да кажете да сте све завршили и да више немате никаквог посла и да је сад све решено и сад можемо сви да одмарамо. Увек ће бити нешто ново да се уради изгради, поправи, отклони. Мислим да је важно оно што је председник ове недеље најавио као пакет мера, не само у погледу издвајања новчаних средстава која су велика. Готово три милиона људи је овим обухваћено на различите начине, од пензионера, пре свега оних са нижим пензијама и то су махом људи који примају инвалидске пензије, односно радници самосталне делатности.  Те категорије пензионера биће више помогнуте или награђене, али и борци, примаоци дечјег додатка, значи различитих видова социјалне помоћи, да добију додатни вид оснаживања од стране државе. А мени се посебно допао онај пакет који је председник најавио који се тиче лекова за оне који имају редовне терапије. Мислим да често у тој борби заборављамо сегмент, не само лечења, лекара, болница, домова здравља, него и фармацеутских компонента. И то је нешто што заиста можда неком није импресивно у смислу бројева, а ја мислим да је то можда и најважнији део свега оног што је промовисано као нови вид економске политике Владе. Да водимо рачуна о људима којима је здравље угрожено више него код осталог дела становништва и да покажемо бригу и солидарност према њима. Као што смо се борили за ниже цене намирница у радњама, сада се држава мора позабавити питањем цена фармацеутских производа, односно лекова. То је заправо континуитет, јер они што се лече јесу наш народ. Држава је ту много урадила, ово је само континуитет тога, па ћемо и то урадити. Никада не потцењујем и не искључујем солидарност и хуманост нашег народа и жељу да се помогне људима, особи која је у неким тешким тренуцима, али је неправедно рећи да држава не помаже, пошто су издвајања стоструко већа него што су била. Можда је чак и непристојно уопште отварати ту тему. Јер пре свега би требало да буде непристојно за оне који су тад водили државу и давали нула динара. А можда је непристојно да се ми хвалимо колико дајемо више новца за лечење, пре свега деце оболеле од ретких болести и колико се генерално више улаже. Зато не бих да изгледа да се хвалимо тим стварима, а мислим да је важно да грађани чују. Неупоредиво су већа издвајања за лечење пре свега деце и грађана од ретких болести која до данас нису, који до овог тренутка политичког нису имали уопште подршку од стране државе. А сад да неко каже СМС-ом лече људи, нефер. Па то је као кад кажемо никад горе, ево никад се теже није живело. Онда су се испразнили Београд и Нови Сад. Сви летују, јун је. И не говорим то негативно. Не говорим негативно, то говорим као чињеницу.