(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: МАРИЈА МИЧА БОГИЋЕВИЋ, НЕКАДАШЊА КОШАРКАШИЦА НОВОСАДСКОГ ПАРТИЗАНА И РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ Од Телепа до прве петорке света

Да ли је то био неки посебан ваздух, специфична, песковита земља, просторно пространство или нешто четврто, тешко је одгонетнути с ове временске дистанце. Највероватније је у питању био по прстохват од свега тога помало, оплемењен талентом, школом „Јожеф Атила“ и њеним наставницима физиког васпитања, који су некадашње девојчице откривали и усмеравали ка кошаркашкој лопти. Попут, рецимо, Ладислава Кенике Ратгебера, легендарног тренера, који је на пут извео генерације и генерације оних који ће, у неким доцнијим данима, исписивати најлепше странице телепске, новосадске и југословенске кошарке.

Једна од девојчица која је намах у грудима осетила љубав према том спорт, била је и Марија Мича, касније удато Богићевић. Како је сама рекла, рођена је и дан-данас живи у истој кући на Телепу, коју никада није напуштала.
– Моји мама и тата били су Словаци из Футога, у којем су и рођени – почела је причу Марија.

 – У том месту су се и упознали, после тога и венчали, да би после прешли на Телеп, где смо имали кућу. Када се у Новом Саду десила велика поплава 1940, срушила им је тај дом, па су после тога на брзину градили нову од блата, да би могли што пре да се у њу уселе. Рођена сам у тој кући, 1943,  и живела у њој до 1969, када сам добила кредит од „Форума“ у којем сам радила и купила стан у улици Париске комуне. Било нас је петоро деце у породици, нас две сестре и три брата, нажалост данас сам само ја још жива. Као деца, све смо делили и због тога сам мало строжије васпитала моје две кћерке.

Занимљиво је то што госпођа Мича никада није говорила словачки...

– Иако су мама, тата и бака перфектно говорили словачки, мени је, не знам ни сама због чега, било то као „Ију, не дај Боже да научим тај језик“, што ми је олакшавала чињеница да смо код куће причали мађарски. Наравно, после ми је било тешко због тога, нарочито када смо играли у некадашњој Чехословачкој и цео стадион је навијао узвикујући „Мичова“, а ја скоро ништа нисам од тога разумела. Док сам играла, споразумевала сам се са свим играчицама, али, ето, после је остала велика жал што нисам научила да, уз мађарски и српски, говорим и словачки.

Послератне године нису биле баш лепо време за живот.

– Памтим од неке 1949, када сам кренула у први разред. Ништа нисмо имали код куће, а за бонове које смо добијали, куповали смо хлеб у радњи и још неке ствари и то нам је трајало читав месец. Сећам се да је мама у Кисачу пронашла неку Словакињу, код које смо једном недељно ишли по млеко, а пре тога смо у том селу куцали на многа врата, с питањем „Имате ли млека?!. Памтим и велике пакете помоћи које смо добијали од Американаца, па би мама и бака то разврставали шта је за кување, а шта да се мало намаже на хлеб. Били смо сиротиња и ни сама не знам колико сам пута плакала када видим неке другарице у лепим хаљинама... Важно је да ти имаш чисте и испеглане ствари, одговарала би ми мајка.

Питали смо нашу саговорницу да ли она, можда, има одговор на питање шта је то тако посебно на Телепу, када се на њему просто роје талентоване кошаркашице.

- Када сам, 1954. године, кренула у пети разред основне школе, добила сам наставнике, међу којима и Кенику Ратгебера. На његовим часовима смо били активни, нисамо седели у клупама, као што то сада раде девојке и ђаци. Опробавали смо се у многим спортовима, трчању, одбојци, рукомету, кошарци, а велики број нас усмерио је ка овом последњем. Ишли смо и на базен у Новом Бечеју, где смо пливали, а наставник је кроз све то видео ко је за шта талентован и чиме желимо да се бавимо. Биле смо ту моја кумица Јулишка Павлик, њена сестра Вера, па Марика Клир, Иренка Радић, касније и Анкица Башић и Станка Стошић и да не ређам даље. Све смо биле ту, с Телепа, а касније смо играле кошарку заједно и у Партизану. Знате, никада нисам променила клуб, читаву каријеру у њему сам провела, иако је било понуда да пређем у загребачку Југомонтажу, у којој је тада играла моја добра другарица из репрезентације Југославије Ружица Меглај. Нисам то желела, читав живот сам остала верна Партизану и Кеники, који ми је, на клупском нивоу, био једини тренер.

У време када је Марија почела активно да тренира, Партизан је имао салу за тренинге у фабрици „Ужар“.

– Напредовале смо из дана у дан и освојиле јуниорско првенство Југославије 1958. године. Телепчани су нам помагали и увек смо све имале, само што смо редовно морале мало да чекамо да добијемо оно што нам је било потребно. Када смо почињале, било нас је тридесетак у екипи, али је друштво почело полако да се осипа, да би нас остало двадесетак. Имале смо, додуше, замерке на тренеров рачун и мучење којем нас је излагао, али, генерално, услови су за оно време били добри. Испочетка смо играле на терену од шљаке и то је било прилично тешко, а када смо добили бетонску подлогу, све је било боље. Међутим, тада је било и више повреда и разбијених колена, али лакше смо баратале лоптом. Невоља је била када би пала киша, а она тешка, кожна лопта сва се натопи и једва можете да је баците. Почетком шездесетих година добили смо кинеске патике, популарне „шангајке“ и то је била, за мој укус, добра обућа. Онда смо добили и црне италијанске „суперге“, али ја сам више волела моје „шангајке“ које су се мање клизале. 

Истакла је да је у то време велики број гледалаца пратио кошаркашке утакмице, али и да је посебно волела да игра на београдском Калемегдану.

– Радовала сам се увек када имамо утакмицу тамо. Гледале бисмо и Звезду и Партизан, чак и тренирале, а права кошаркашка публика пратила је сва збивања. Истина, имале смо и ми, на Телепу, велики број гледалаца, јер су људи једва чекали неки сусрет, па да могу да дођу и навијају. А ми смо им одгвориле освајањем трећег места у Југославији, одмах иза Црвене звезде и Радничког. Били су гледаоци тада наш шести играч.

Велика борбеност, поштовање добијених задатака у игри и природни дар који је имала за кошарку, 1962, са само 19 година, омогућили су Марији да дебитује за југословенску репрезентацију.

– За нешто више недостајала ми је висина, јер сам имала само 166 цм. Савезни капитрен Бранка Прелевић ценила ме је због особина које сам имала и увек је на мене рачунала у репрезентацији. Исто важи и за Милорада Соколовића, изванредног, смиреног човека, који је говорио да с младима треба играти, причати и од њих не треба ништа крити, али ни они не треба то да раде у односу на њега. Био је изузетно отворен човек, који нам помагао колико год је могао, тражећи за узврат само да тренирамо како треба. Страхиња Алагић био је мало строжији и захтевао је више дисциплине. Поштовала сам га, и трудила се да спроведем у дело оно што је од мене тражио.

Признаје да је имала велику трему на дебију за Југославију.

– Била сам, пре свега, јако радосна. Али, имала сам и огромну трему, шта ће и како ће да буде. На припремама нас је било 13 или 14 и плашила сам се ко ће с тог списка да отпадне. Дебитовала сам, дакле, у Чачку, против Румуније, а селектор је био Милорад Соколовић... Када ме је уводио у игру, видео је како ми се тресу руке и рекао ми да дубоко дишем, да ми се још не би десило да паднем у несвест. Била сам збуњена, али сам одиграла добро тих првих репрезентативних десетак минута.

Марија Мича Богићевић је највећи успех у селекцији СФРЈ имала на Светском првенству у Перуу, давне 1964, када су она и девојке освојиле шесто место.

– До Перуа смо баш дуго путовали. Одваде до Софије ишли смо возом, тамо покупили Бугарке, па авионом до Прага. Тамо су нам се придружиле и Чехословакиње, а Рускиње су путовале сопственим авионом. Следећа станица био нам је Париз, а онда смо ишле до Сенегала, у којем смо и спавале. Осећала сам велику мучнину и чешки лекар стално је долазио да ми да ињекцију, јер сам слабо подносила лет и повраћала. Сутрадан смо прелетели Атлантик и стигли у Рецифе, у Бразилу, а ја сам стално била под будним оком лекара. Бранка Прелевић је то тражила, речима да, ако не буде тако, „она ће мени да умре до Перуа“. Када смо напокон стигли и изашли да тренирамо у Лими, чинило нам се да ћемо, због велике надморске висине, да се удавимо. Срећом, дошли смо пар дана раније, па смо се мало привикли на такве услове. Било је на менију доста воћа и поврћа, али смо свакодневно морали да једемо бифтек, како би се организам што пре адаптирао. 

Када је турнир кренуо, Марија Мича Богићевић имала је највећу минутажу.

– Бранка Прелевић је тврдила да могу највише да издржим, па ми је давала и више од 20 минута по утакмици. А ја сам се трудила да одрадим свој део посла на најбољи начин. Такмичење је обележила утакмица нашег тима са Јужном Корејом, која је, и буквално, била на живот и смрт. Да тада нисмо победиле, одмах би морали да се вратимо кући, а ја сам у њој доживела и потрес мозга. Високе играчице су ме поклапале, обарале на земљу, толико да сам и тада почела да повраћам. Били смо рањени, рањени... Сећам се како су нас ривалке истукле у другом полувремену, ја сам завршила и у болници, али нисам тамо хтела да останем. Одмарала сам се два дана у хотелу, али најважније је било то што смо ипак победиле.

Обезбедиле су Југословенке право наступа у другом делу, а Бранка Прелевић је тада питала доктора да ли ће Марија моћи да игра....

– Он је одговорио да све зависи само од мене. Селекторка ме није ставила у тим у првој, али јесте већ у другој утакмици, када је све било како треба. Играла сам као змај на том такмичењу и на крају сам добила признање од свих тренера. Одиграла сам изванредно против СССР-а и ЧССР-а, али сам се, свеједно, чудила што су гласали за мене да се нађем у првој петорци света! Нисам била свесна свега, било је ту и мало љубоморе, али је вођство пута нашег тима одржало тада састанак с екипом и нагласило да сам била повређена, али да сам урадила све оно што се од мене захтевало и да сам признање заслужила. Тада је Олга Ђоковић из торбе извадила чоколаду коју је понела од куће и частила ме за награду. Знала је да волим ту посластицу. Тада су ту биле моја цимерка Гизела Ференц, Олга Ђоковић, Ружица Меглај, Цица Калушевић, Гордана Барага...

– Била сам 1968. и на Светском првенству у Прагу, на које нисам желела да идем. Ладислав Демшар је био савезни капитен, мој тадашњи комшија, који се наљутио на мене и уопште ме није ставио у тим. Тада су људи из нашег савеза дошли у Нови Сад, донели ми опрему и карту за спаваћа кола до Брна, као и оверен пасош, па сам кренула у ЧССР. Тамо ме нико ње дочекао, а када се појавио човек из КСЈ-а, било је и мало свађе, јер наша селекција је тамо допутовала са 11 играчица. Нажалост, лоше смо тамо прошле... – додала је Марија Мича-Богићевић, жена која је опчинила кошаркашки свет 1964. Удала се годину дана касније за некадашњег фудбалера Славије Бранка Богићевића, с којим се упознала после једног тренинга на Телепу и с којим је добила две кћерке: Весну, рођену 1969, и Александру, која је на свет дошла 1977. године.

Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.