БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Ловћенац (1) Пражњење села почело 2008, када је продато Пољопривредно добро „Његош”
На улазу у Ловћенац из правца Малог Иђоша са леве стране налази се лепо одржаван споменик са именима мештана Секића (како се село тада звало) који су погинули у Првом светског рату.
Испред споменика, поред самог пута налази се крст са именима - Сашка и Јована, које су погинуле у саобраћајној несрећи на овом месту.
Према попису из 2022. у селу је остало само 2.585 становника, док је на претходном попису из 2011. био 3.161 житељ
У Ловћенцу, некадашњем Секићу, све се црвени од разних модалитета црногорских застава (државна, застава црногорске мањине у Србији) и понеке руске. Од 4.800 становника колико их је дошло у колонизацији, према последњем попису 2022. у селу је остало само 2.585 становника. Према попису из 2011. било је 3.161 становника што значи да је само између два пописа, за 11 година изгубило 18 одсто становника. Прошле године сам у Будви упознао таксисту рођеног у Ловћенцу, чији деда је из тада сиромашне Црне Горе после рата колонизован у тада богату Војводину. Он се 80 година после колонизације из осиромашене Војводине вратио да живи у постојбини свог деде у којој због туризма сада има много више посла.
Ловћенац ћу упамтити и по томе што сам у том селу први пут у животу ушао у неку кладионицу. Наиме, кладионица у центру села је била једино место у Ловћенцу у којем (у суботу поподне у 15.00) можете да попијете кафу, одете у тоалет и напуните мобилни телефон.
Оригинално име места је било Сегхеђ, али и мађарска популација је користила популарнију српску верзију Секић и искварену верзију Сикић коју су користили Немци. Секић се први пут спомиње 1476. године и било је насељено Србима. Немци су се доселили 1786. и живели у том селу до краја Другог светског рата.
Становници Секића су дакле у великој већини били су Немци евангелистичке вере, који су као колонисти, дошлу у ово село из јужне Немачке, рајнске области, Лотарингије и Виртенберга. Захваљујући помоћи државе, по доласку у село, ови вредни пољопривредници и занатлије успели су у кратком времену да привредно ојачају своју заједницу и своје место. Број становника кретао се од 4.134 колико их је било 1885. године до 4.936 према попису из 1900. године. Највише је било Немаца 4.664, затим Мађара 271. Село је заузимало простор од 6.837 катастарских јутара.
Мада се већина становништва бавила пољопривредом у Секићу се крајем 19. века јављају и нека индустријска постројења. О степену привредног развоја насеља, сведочи и послератни списак конфискованих некретнина у којем се наводи неколико индустријских погона.
На свом врхунцу пред Други светски рат, село је бројало око 6.000 становника, већином Немаца. У току Другог светског рата Секић је био део Kinderlandverschickung програма Трећег рајха, чији је циљ био збрињавање деце из немачих градова који су били под највећим ударима савезничке авијације, попут Хамбурга и Дрездена.
Пред крај Другог светског рата део Немаца се повукао са немачком војском, а они који су остали завршили су у Логору Секић, који је овде постојао од 1944. до 1946, о чему ћу опширније писати у следећем наставку приче о Ловћенцу.
Ловћенац је највећи економски и популациони суноврат доживео након 2008. када је Пољопривредно добро „Његош” је напрасно продато, земља је одузета, а све због дуга од 100.000 евра. Кад су Црногорци насељени овде 1945. да би могли да опстану, да преживе, добили су земљу. Било је 3.500 хектара и од те земље се живело све до 2008. То Пољопривредно добро ‘Његош’ је направило све што постоји у селу након 1946 - путеве, фабрике, водовод, било је једно од јачих у бившој Југославији, имало своја одмаралишта у Будви и у Улцињу. Било је 1.000 запослених, а сад их има 10. Мештани кажу да је највећи проблем што у Ловћенцу не ради више ниједна фирма. Становници Ловћенца раде у Бачкој Тополи, Врбасу, Новом Саду. Деца из овог места се школују у Врбасу и у Новом Саду, и тешко да ће да се враћају овде. Некада је у школи у Ловћенцу било 1.250 ђака, сад их има једва 250. У сваком разреду само по једно одељење а некада је било три.
ССК, „Викторија”, „Ловћен” па „Његош”
Такмичарски фудбал у некадашњем Секићу први пут се заиграо у сезони 1931/32. и трајао је до лета 1936. године када је екипа Секићког спортског клуба наступала у Провинцијској групи - Средњобачка Суботичког ногометног подсавеза. Поновно укључивање фудбалера из Секића десило се у сумрак Другог светског рата лета 1940. године, када је покренута екипа под именом “Ватрогасна омладина”, али је она после три одиграна кола брисана из савеза па је накнадно у савез примљена новооснована “Викторија” из Секића.
Први фудбалски клуб у Ловћенцу након Другог светског рата носио је назив “Ловћен” и основан је 4. октобра 1946, да би после тога променио име у “Његош”, по узору на истоимено пољопривредно добро које је преузело клуб. Највећи успех у историји клуба је остварен 1974. када је након победе у баражу над екипом Младости из Апатина (први меч у Апатину 0:0; реванш у Фекетићу 1:0 за “Његош”), остварен пласман у Војвођанску лигу, трећу по рангу у тадашњој Југославији. Фудбалери из Ловћенца провешће само једну такмичарску сезону у трећем рангу након чега су се вратили у зону. После дуже година играња зонских лига, 1990. је поново остварен пласман у Војвођанску лигу, који је поновљен 2006. “Његош” дужи низ година игра у Подручној лиги Суботице. У октобру 2016. је поводом 70 година од оснивања клуба у Ловћенцу гостовала и београдска “Црвена звезда”.
У селу има доста лепо очуваних “швапских” кућа а на једној је чак духовити домаћин и написао: “Црногорско-швапска кућа”.
У следећем наставку приче о Ловћенцу читајте о Музеју Секић, посвећеном некадашњим становницима овог села, Српској православној цркви Светог Петра Цетинског, као и детаље о Логору Секић, који је постојао у овом селу 1944-1946.