(ФОТО, ВИДЕО) Српско коло спојило шест континената! КУД „СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ“ ОД НОВОГ САДА ДО БЕЛГИЈСКОГ ШОТЕНА: 7 дана игре, пријатељства и аплауза за памћење!
На улицама белгијског Шотена тих јулских дана није било тешко погодити да се у граду догађа нешто посебно.
На сваком кораку могли су се видети фолклораши у народним ношњама, чути мелодије из различитих крајева света и језици који су се преплитали у један велики разговор без преводиоца.
Мало место надомак Антверпена поново је постало домаћин међународног фестивала „Hello! Sćoten“, а међу ансамблима из Бразила, Сједињених Америчких Држава, Малезије, Мартиника, Баскије и Белгије, Србију је представљао Културно-уметничко друштво „Светозар Марковић“ из Новог Сада.
АМБАСАДОР УЗ ФОЛКЛОРАШЕ: Подршка Србије далеко од куће
Посебну част члановима КУД-а „Светозар Марковић“ представљала је посета амбасадора Републике Србије у Краљевини Белгији Александра Тасића, који је у Шотену присуствовао једном од њихових фестивалских наступа. Након сусрета на фестивалу, амбасадор Тасић позвао је новосадску делегацију у Амбасаду Србије у Бриселу, где их је лично дочекао. Разговор и срдачан пријем остали су међу најлепшим успоменама са овог путовања. За чланове друштва то је био снажан знак подршке и потврда да њихов рад није само уметнички наступ, већ и важан допринос представљању Србије у свету.
Већ после првих дана било је јасно да ово није фестивал на којем се само игра и пева. Много важније од наступа било је оно што се догађало између концерата. За заједничким столом, у шетњи градом или иза сцене нестајале су разлике у језику и километрима који су делили учеснике. Остајали су осмеси, разговори и нова пријатељства.
ТАТЈАНА ВЕЉКОВИЋ, ПРЕДСЕДНИЦА УО КУД-а: Поносни на ансамбл и захвални на подршци
Као некадашњи играч овог ансамбла, а данас председница Управног одбора, први пут сам била на једној турнеји у овој улози. Посебно ме је обрадовало то што су сви чланови показали зрелост, одговорност и заједништво. Играчи и Народни оркестар су сваки наступ изнели са великом енергијом, сигурношћу и љубављу према традицији, остављајући снажан утисак на публику и организаторе – рекла је Татјана Вељковић, председница Управног одбора Куд-А „Светозар Марковић“ и додала:
Велику захвалност дугујемо Граду Новом Саду и Покрајинском секретаријату за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, чија нам је финансијска подршка омогућила да отпутујемо у Белгију и достојно представимо Нови Сад и Србију. Када се све сабере, остаје осећај поноса на ансамбл, на људе који га чине и на начин на који смо представили своју земљу.
Врло брзо смо схватили да нас не повезују само фолклор и музика. Сваки сусрет био је прилика да упознамо људе, њихове обичаје и начин живота. После неколико дана имали смо осећај да се познајемо много дуже – открио нам је шеф делегације друштва Светозар Отић.
Такву атмосферу најбоље су осликале фестивалске радионице. Чланови новосадског ансамбла учили су учеснике из других земаља корацима Ужичког кола и Моравца. У једном тренутку, ухваћени за руке у истом колу, нашли су се Белгијанци, Бразилци, Американци, Малезијци и гости са Мартиника. Некоме су кораци били сигурни, некоме неспретни, али осмех је свима био исти. Музика је говорила језиком који су разумели сви.
Док су на радионицама преносили део српске традиције, на концертима су представљали њено богатство. Током целог фестивала КУД „Светозар Марковић“ није поновио ниједну кореографију, а Народни оркестар друштва ниједну нумеру. Сваки излазак на сцену доносио је нову причу о Србији, њеним крајевима, обичајима и људима. Публика је то препознала. После наступа прилазили су да питају одакле долазе игре, желели фотографије са играчима у ношњама и разговор о земљи из које долазе.
ИСИДОРА КИСИЋ, ФОЛКЛОРАШИЦА: Фестивал који се памти по људима
За осамнаест година бављења фолклором никада нисам доживела фестивал испуњен са толико смеха, заједништва, љубави и загрљаја. Ово није било само гостовање, већ искуство које ћу памтити читавог живота. Имали смо прилику да представимо Нови Сад и Србију на најлепши могући начин, али и да упознамо дивне људе и обиђемо Белгију. Најлепше је било осећање да, без обзира на то одакле долазимо, сви говоримо истим језиком, језиком игре. Зато ћу са овог путовања највише понети успомене на људе, осмехе и пријатељства која су настала – открила је члан друштва Исидора Кисић.
Желели смо да свако ко нас гледа осети да иза сваке игре стоји део наше традиције. Зато нам је било важно да ниједан наступ не буде исти. Реакције публике показале су да смо у томе успели – рекао је Отић.
Боравак у Белгији био је прилика и да чланови ансамбла упознају Брисел, Антверпен и Гент, али ће, како сами признају, много дуже памтити људе него знаменитости. Седам фестивалских дана било је довољно да се створе пријатељства која не познају границе.
МИЛИЦА ЈОВОВИЋ, ФОЛКЛОРАШИЦА: Испраћени их са сузама у очима
– Од првог до последњег дана дисали смо као један тим. Од најмлађег члана, који има 15 година, до најстаријег, који има 72, сви смо имали исти циљ и исту жељу, да достојно представимо Нови Сад и Србију. За све време није било ниједног неспоразума, а то довољно говори колико смо били сложни. Људи у Белгији су нас прихватили као своје. На растанку су многи плакали, грлили нас и говорили да ће им недостајати наше дружење. Чак је и жена која нам је прала ношње дошла да се поздрави са сузама у очима. Тада смо схватили да са собом не носимо само лепе успомене, већ и део њихових срца – додала је Милица Јововић.
Како се фестивал приближавао крају, међу учесницима се осећала посебна емоција. Радост због свега што су доживели мешала се са тугом због скорог растанка. За само неколико дана људи који су стигли из различитих делова света постали су једна велика фестивалска породица.
СЛАВКО БЕРБЕРСКИ, ЧЛАН ФОЛКЛОРНЕ СЕКЦИЈЕ: Највећа награда – реакција публике
– Нисмо били најбројнији ансамбл на фестивалу, али смо на сцену излазили са жељом да у сваком наступу дамо све од себе. Играли смо срцем и публика је то препознала. Сваки аплауз био је потврда да смо успели да пренесемо емоцију и љубав према нашој традицији. Посебну част представљало нам је то што су организатори управо нашем ансамблу поверили да затвори фестивал. Тај тренутак, као и двоструки бис и публика на ногама, остаће успомена за цео живот – истакао је члан фолклорног ансамбла Славко Берберски.
За чланове КУД-а „Светозар Марковић“ последње вече донело је посебно признање. Организатори су одлучили да управо новосадски ансамбл затвори завршни програм фестивала и добио је петнаест минута за последњи наступ. Била је то велика част, али и одговорност. Затворити фестивал значи оставити последњи утисак код публике.
ГОРАН ВУЈИЧИН, ЧЛАН НАРОДНОГ ОРКЕСТРА, УМЕТНИЧКИ РУКОВОДИЛАЦ И ЧЛАН УО: Публика препозна искреност
– После више од четири деценије у фолклору мало шта може да ме изненади, али ово гостовање у Белгији било је посебно. Највећа вредност нису били само наступи, већ људи и заједништво које се створило међу свима нама. Постали смо права породица, баш као што је то некада било у фолклору – казао је Горан Вујичин, члан Народног оркестра, уметнички руководилац и члан Управног одбора КУД-а.
– Током седам дана публици су представљене различите кореографије, ношње, музика и ритмови, од Суботице до Врања. Управо то богатство српског фолклора оставило је снажан утисак. Публика препозна када на сцену изађете искрено и срцем. Предност у односу на Американце била је и то што смо поред различитих кореографија били блиски са другим ансамблима и организационим тимом. Они су нас посматрали не само на сцени, већ и током доручка, шетње градом и дружења. Били смо компактни, насмејани и увек добро расположени, док су други деловали много озбиљније и дисциплинованије.
Посебно ће у сећању, према његовим речима, остати пријатељства са бразилским ансамблом, као и срдачност домаћина. Невероватна посвећеност стотина волонтера, који су бринули о сваком детаљу, учинила је да се у Белгији осећамо као код куће.
Иако тог преподнева није била планирана проба, играчи и музичари су сами одлучили да се окупе. Провели су два сата у сали, понављајући сваки корак, сваки улазак на сцену и сваки детаљ програма. Нико их на то није позвао нити обавезао. Била је то њихова заједничка жеља да оно што су показивали током седам дана у Белгији заокруже на најбољи начин.
У таквим тренуцима схватите колико је снага једног ансамбла у заједништву. Није било потребно никога убеђивати. Сви су знали колико нам значи тај последњи наступ и желели смо да тих петнаест минута буду круна нашег боравка у Белгији – истакао је Светозар Отић.
Две сцене, хиљаде посетилаца
На фестивалу је учествовало између 500 и 1.000 волонтера, старости од 10 до 80 година, који су бринули о сваком детаљу, од прања веша до послужења хране и пића. Организатори истичу да су чак четири волонтера били уз њих од доручка до одласка на спавање. Фестивал је привукао између 10.000 и 12.000 људи. Наступи су се одвијали на две сцене, а једна од њих, смештена у великом шатору поред дворца, могла је да прими око 2.000 посетилаца.
Када су увече изашли на сцену, публика је већ знала да следи завршница фестивала. Од првих тактова било је јасно да се догађа нешто посебно. Енергија оркестра, сигурност играча и емоција са којом су извели програм брзо су се пренели на гледалиште. Када су последњи тонови утихнули, аплауз није престајао. Публика их није пустила са сцене. Уследио је први бис, а затим и други. Цела дворана била је на ногама. Тај тренутак био је потврда свега што је стајало иза тог наступа, месеци рада, бројних проба, љубави према традицији и поноса што представљају Нови Сад и Србију далеко од куће.
Фестивал „Hello! Sćoten“ није такмичарског карактера и сви ансамбли добили су златне плакете за своје учешће. Ипак, за чланове КУД-а „Светозар Марковић“ највеће признање нису биле само плакете. Били су то аплаузи публике, нова пријатељства, загрљаји на растанку и осећај да је српска игра још једном пронашла пут до срца људи који можда раније нису много знали о нашој традицији.
Из Белгије су се вратили са успоменама које не могу да стану у кофер. Понели су признање, фотографије и контакте нових пријатеља, али пре свега причу о једном путовању на којем су показали да фолклор није само чување прошлости већ и начин да се људи данас боље разумеју. Јер неке сцене остану дуже од аплауза. Једна од њих свакако је она из Шотена када је српско коло спојило људе различитих језика и континената, а Нови Сад и Србија добили своје место на великој светској фолклорној позорници.
Јово Галић
