На око 20 км од Новог Сада смештен је РАЈ ЗА ЉУБИТЕЉЕ ЕКСТРЕМНИХ СПОРТОВА Искусни инструктори падобранства поручују: Ко једном ПОЛЕТИ С ЧЕНЕЈА, тешко да се неће заљубити у овај невероватан спорт

Реч је о школи падобранства “Skydiving” и Удружењу спортских падобрананаца “Novembar -Siera”. 
 

Ученици врло радо долазе да науче нешто више о овом невероватном спорту у који се није тешко заљубити. 
 

Ко се једном окуша у падобранству, врло радо остаје да унапреди своје знање и вештине. 
 

Иструктори падобранства у овој школи имају вишегодишње искусто и више стотина скокова, тако да они који дођу на обуку имају сигурност.

Тренутно су актуелни тандем скокови који се одржавају са инструктором, а обуке за нове падобранце трају два дана и пролазе без иједне повреде. Многима је вероватно када чују да се неко бави падобранством веома чудно, али када се упознају са овим занимљивим спортом, остану  позитивно изненађени.

Падобранство се сматра једним од најмлађих спортских вештина. Има веома битан значај у војсци, а касније се сврстава међу хобије. Први званични падобрански скок на просторима тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца извео је француски падобранац Беренже (1925. године на београдском хиподрому), док је први наш домаћи скок извео потпоручник Драгутин Долански 2. септембра 1926. године.
 

О самом концепту школе, падобрансту и обуци падобранаца, за наш сајт говорио је инструктор и оснивач школе Александар Момчиловић, док је његов отац искусни пилот, а супруга је задужена за организацију тандем скокова и вођење друштвених мрежа. 
 

Ја сам се у принципу овде и родио. Дошао сам из породилишта. Бавим се падобранством целог живота. Почео сам да скачем 2005. године. Имао сам неке паузе, 2015. године сам почео да радим на броду. Тада сам почео да штедим новац како бих остварио свој сан ми је био да напрвим поново ту школу. Куповали смо падобране, тандем падобране, авионе и све ово остало.  Све ово што видите и што ми организујемо, организује нас пар. Милана је задужена за веб странице, Инстаграм, друштвене мреже. Такође ради на организацији тандема, док сам ја више задужен за ученике уз организацију осталих инструктора. У овом послу не постоје пречице, набављамо гориво, уља, делове све што је неопходно како би школа и падобранство функционисало. Претежно сва наша опрема је америчка, ништа се не производи у Србији, тако да преко фејсбук маркета набављам све ове падобране и деловде. Овде постоји четворо инструктора, Радивоје је један, ја сам други. Један од друга два инструктора је помоћник инструктора, има 350 скокова, а Рудолф има преко седам хиљада скокова и он је предодређен за тандеме- рекао је Момчиловић и описао по чему се разликује обука у Србији и иностранству.

Код нас обука траје два дана. Кроз моје генерално искуство и бављење падобранством, ишао сам на сва места где се одржавају падобрански скокови у Србији, али и у свету и видео сам да неке школе воле то да убрзају, да се обука сведе на један дан, евентуално на неколико сати после којих идете на скок. Мени се то није свиђало из разлога јер ваш ум нема довољно времена да процесуира све инструкције које за кратко време добијете и ви у принципу идете доста неспремни на сам скок. Приметио сам да због тога долази до доста повреда. Због тога сам ја решио када покренем школу да обуку држим два дана. Један дан се долази преко недеље на теоријски део, односно слушање. Поделили смо га на три дела, први је показивање падобрана и његове функције, начин на који се отвара и како се активира. Имамо вандредних процедура то је на металном тренежеру у мањој просторији. Ту вежбамо све ситуације које се могу десити у ваздуху, јер у ваздуху нема ко да вам помогне већ ви сами одговарате. У случају погрешних ситуација или нечег другог што може да вам се догоди, учимо вас како да правилно одреагујете и да отворите главни падобран и да се спустите са резервним. Од 2022. године када је отворена школа, ниједна се резерва није отварала и није се нико повредио.
 

Тренутно има негде око 50 активних падобранаца, с тим да од њих 15-16 имају дозволе, а остали су још увек ученици, тако да са времена на време када им финансије дозволе, они дођу и скачу. Други део је одвајање од авиона. Може се десити да када дођете горе да кажете да сте се уплашили али јако је битно да будете сигурни и да процес не престаје. Све се то сведе на неких десетак секунди колико вам треба да изађете из авиона. Када сте се одвојили од авиона, падобран већ креће да се отвара. Треба му отприлике неке две секунде да се отвори. Вожња падобраном кроз ваздух изгледа као нека брзина скутера, као да се возите скутером по небу. Падобран иде неких седам метара у скунди напред, то је неких 2о километара на сат, и иде пет метара на доле сваке секунде. Када идете на приземљење, повлачите обе команде и на крају се спустите не постоји практично ударац приземљења.  

О томе шта због чега је одабрао падобранство и како изгледа, причао је један од искуснијих падобранаца и инструктор, Рудолф Шош.
 

Падобраством сам почео да се бавим пре дванест година када сам завршио основну падобранску обуку. Овде на Ченеју сам ево већ трећу сезону од како смо покренули овај клуб. Радимо са ученицима, спортистима тандемску обуку са висине од 3.000 метара. Одувек сам волео екстремне спортове. Долазио сам на Ченеј као млад дечко без икаквог искуства- рекао је он па додао, шта му је најизазовније у падобранству.  
 

Цео тај процес, од припреме, од извлачења авиона, прегледања опреме, од обучавања студената. Све је то изазов сам по себи у ком се треба обратити сто и један посто пажња на све. Најзанимљивији део је када уђемо у авион и попнемо се на 3.000 или 4.000 метара и када се спремамо за најузбудљивији део-скакање. Цео процес траје између 20 до 30 минута, зависи од висине. На 3.000 метара се авион попне за неких 20-30 минута И онда имамо слободан пад од 45 секунди, са 4.000 метара траје скоро цео минут. Онда отварамо наше падобране на 1.200 метаранадморске висине и после тога идемо у тај наш финални део где приземљујемо падобране на одређено место где су постављене стрелице и заставице. Постоји знак који жаргонски зовемо падобранска кобасица уз помоћ ког одређујемо јачину ветра и прилаз аеродрому. 

Падобранци који имају лиценце А,Б, Ц, Д могу да скачу широм земље и имају прилику да се усавршавају. Они су искусни инструктори. Шош је причао о такмичењима у Србији. 

Постоје три већа такмичења, то су државно и републичко такмичење. Сваке године се мења локација. Некад буде аеродроме Ечка, некад код нас на Ченеју, аеродрому у Нишу. Ту имамо један наш тим. Занимљиво је да на том такмичењупостоји један задатак који такмичари морају да погоде.Већ при самом скоку са висине од 1.200 метара, падобранци отварају падобране и погађају круг од 30 цм, који се зове палачинка. На такмичењу су уграђени сензори, а такмичари на овај задатакодговарају врло успешно. Круг нула је тачка од 1 цм или 0, 5цм који они морају да дотакну да би освојили максималан број поена. 

Рудолф је истакао да за тандем падобране не треба лекарско уверење, већ да је потребна јака жеља да се скочи ки да припрема за тандем скок траје око 15 минута и да се учесници врате врло задовољни.