АТМОСФЕРА ПОСТАЈЕ СВЕ ЖЕДНИЈА Зашто нам и са истом количином кише прети већа суша?
Када се говори о суши, пажња се најчешће усмерава на количину падавина. Међутим, нова анализа ове временске непогоде показује да недостатак кише више није једини, а у појединим деловима европског континента можда ни пресудан фактор.
Једноставно – све више температуре повећавају способност атмосфере да извлачи влагу из земљишта и биљака, убрзавају испаравање из река, канала и акумулација и претварају сушне периоде који су некада били подношљиви у озбиљне пољопривредне и хидролошке кризе. Другим речима, у све врелијој клими подједнако је важно колико брзо вода нестаје.
До тог закључка дошла је међународна група климатолога World Weather Attribution у анализи објављеној пре неколико дана. Научници из дванаест европских земаља и Сједињених Америчких Држава испитивали су одвојено три чиниоца суше: недостатак падавина, потенцијалну евапотранспирацију и влажност земљишта. Истраживање је спроведено применом већ објављених и рецензираних метода климатске атрибуције, којима се упоређују данашњи климатски услови са климом у којој није било садашњег нивоа загревања изазваног људским активностима.
Потенцијална евапотранспирација означава количину воде која би, при одређеним атмосферским условима, могла да испари из земљишта и водених површина или да буде ослобођена кроз биљке када би воде било довољно. Она не представља стварно измерен губитак воде, али показује колико је атмосфера „жедна“. Како температура расте, расте и атмосферски захтев за влагом. Стварно испаравање на крају може бити ограничено тиме што су земљиште и вегетација већ исушени, али управо то исушивање представља суштински део проблема.
Резултат истраживања открио је да су услови високе потенцијалне евапотранспирације приближно 80 пута вероватнији због климатских промена!!! Другим речима, показало се да климатске промене не морају увек да изазову мањак падавина да би сушу учиниле тежом. Довољно је да повећају температуре и испаравање, па да и умерени дефицит кише доведе до знатно већег губитка влаге из земљишта.
Колико је воде остало биљкама?
Републички хидрометеоролошки завод Србије већ прати падавине, влажност земљишта, евапотранспирацију и прогнозирани принос кукуруза кроз агрометеоролошке билтене и модел CROP-SYST. Та врста праћења важна је јер сушу не своди само на питање колико је кише пало, већ показује колико је воде остало доступно биљкама после испаравања.
Наравно, не мора се бити научник да би се видело колико суша погађа реке и пољопривреду. Ниски водостаји већ су ограничили пловидбу и транспорт робе. Дунав је у Србији и Хрватској последњих дана достигао изузетно ниске нивое, па су теретни бродови морали или да се усидре или да плове са знатно мањим товаром. Ниски водостаји погодили су и Саву и Тису, и Дрину, а то значи да су се на удару нашли највећи речни екосистеме, али и туризам и рибарство.
Иако за нашу земљу не постоји засебна атрибуциона студија која би омогућила да се WWA бројеви непосредно примене на домаће услове, више рецензираних научних истраживања потврђује исти основни механизам: раст температуре и евапотранспирације појачавају сушни стрес, чак и када се дугорочна промена падавина разликује од региона до региона. Рецимо, истраживање о уоченим и будућим појавама суше у Србији, објављено 2024. у International Journal of Climatology, показује да су се последњих деценија повећали и учесталост и интензитет сушних епизода. Као један од важних узрока издваја се управо повећање евапотранспирације услед све виших температура. Моделске пројекције указивале су да би се тај тренд могао наставити – чему управо сведочимо.
Посебно је осетљива Војводина, у којој је велики део пољопривредне производње и даље зависан од падавина. Истраживање научника са Универзитета у Новом Саду развило је систем праћења суше заснован на стандардизованом индексу падавина и евапотранспирације. Тај приступ је важан јер истовремено прати доток воде кроз падавине и њен губитак услед атмосферских услова. Аутори закључују да суша у Војводини све чешће утиче на приносе кукуруза, соје и шећерне репе. Резултати тог рада потврђују да комбинација високих температура и недостатка доступне воде представља бољи показатељ ризика по усеве него сама количина падавина.
Један од највећих будућих проблема могао би бити раскорак између све већих потреба пољопривреде за водом и њене све мање доступности током лета. Студија објављена лане, а која анализира српски део слива Дунава у периоду 2041–2070, предвиђа могући пораст пролећних, али пад летњих падавина. Истовремено се очекују већи водни стрес усева и већа потреба за наводњавањем управо у периоду када је расположивост воде најмања. То значи да наводњавање, иако неопходно за стабилнију производњу, не може бити једина мера прилагођавања ако се истовремено не управља речним токовима, акумулацијама, земљиштем и избором усева.
Мирослав Стајић
