АКО НИСТЕ БИЛИ НА „ГЛАВЊАКУ“, НИСТЕ ВИДЕЛИ ПРАВИ СОМБОР Ово је причa о најпознатијој градској улици

Као у случајевима других места, један од „адута“ у овим анкетама је и сомборска главна улица, која је кроз историју имала неколико назива, али је и данас Сомборци титулишу искључиво као „Главну“ илити „Главњак“.

Архиве говоре да се још од половине 18. века средишња градска улица простирала од сточног вашаришта (касније Жупанијског парка) до Светођурђевског трга, о чему говори и то да је почетком друге половине 18. века означена по значају као Primae Classic Platea, како је записана на скици из 1763. године. Како је и са јужне и са северне стране била окружена шанцем са водом, улаз у улицу је, све до половине 19. века, био могућ само преко два мала дрвена моста, од којих се један налазио код данашњег парка, а други код садашњег здања Препарандије.

Како су историјске мене налагале, у другој половини 19. века, па све до 1918. године, ова улица је носила име Лајоша Кошута, једног од предводника Мађарске револуције 1848/49. године. После Првог светског рата улица је понела име тадашњег престолонаследника, касније југословенског краља Александра Ујединитеља, а после Другог светског рата, следећи наратив једнопартијског комуно-социјализма  преименована је у Улицу Маршала Тита, да би од 1992. носила име српског краља Петра Првог, првог владара Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Занимљиво да део улице од Трга Св. Ђорђа до здања Препарандије раније није сматран главном улицом, па је у 18. веку називан Бајским путем, што ће, касније бити име данашње Војвођанске улице а касније је овај део главне улице назван Петефијевом, па Улицом Краљевића Ђорђа, да би, тек након Другог светског рата, и овај простор постао делом Главног сокака.

Према попису из 1837. г. куће на левој страни главне улице имале су већином српске и буњевачке породице, да би после револуције 1848–1849. године и потоње Аустроуграске нагодбе све већи број здања добијао и нове власнике, мађарске породице. До тада већином „каљава“, сомборска  Главна улица је калдрмисана 1874,  да би њен тротоар до Трга Св. Ђорђа био асфалтиран 1905. године, а од Трга до здања Препарандије четири године касније.

После Другог светског рата изграђена су на Главној улици два здања у стилу соцреализма, а 1970. гранитна коцка коловоза је такође замењена асфалтом. Ова градска трговачка и туристичка артерија је дуго времена била без зеленила, прва стабла (украсне тополе) посађена су почетком педесетих година 20. века, а деценију касније посађена су и 52 стабла платана што се показало лошим решењем, исправљеним детаљном реконструкцијом (2007–2010) када су гигантска стабла уклоњена и посађен црвени храст.

Промењена је и подлога, улица је поново поплочана гранитним коцкама, са репликама старих уличних светиљки и фонтаном на крају улице, према Жупанијском парку, па и тврдње Сомбораца да је њихов Главни сокак лепши од београдске Кнез Михајлове или новосадске Змај Јовине нису без основа.

М.Мћ