ВОДИЦА ИЗ ВРЕМЕНА ВАСИЛИЈА КОНСТАНТИНОВИЋА НАДОМАК ИНЂИЈЕ ДАНАС МАНАСТИР Црквицу светог Марка из парлога ишчупали Ђоко и Перса Обрадов
На помало неочекиваном месту, недалеко од ауто-пута Е-75 и аутлет парка у Инђији, или како би рекао карловачки прота и хроничар Василије Константиновић у својој књизи „Благо Срема“, на „по сата од села Нових Карловаца“, окружен непрегледном равницом и њивама под различитим усевима, као духовна оаза од 2011. године налази се манастир посвећен Светом апостолу и јеванђелисти Марку.
Широј јавности то је мање познат податак, али људима из околине одлука тадашњег епископа, а садашњег митрополита сремског Василија о проглашењу тамошње „водице“ – црквице сазидане код изворишта чудотворне воде, вероватно је био логичан след догађаја чији почетак се по предању и запису проте Константиновића може сместити у прву половину 19. века.
– Почетак овог светог места везује се за чудесно исцељење дечака Марка из Крчедина на извору у атару села Нови Карловци, који је текао од давнина – прича настојатељ манастира Светог Марка јеромонах Дамаскин. – На извору се слепи дечак умио и по сведочењима људи, он је прогледао. Таква места се одмах предају цркви да служе за телесно и духовно окрепљење људи. Поред извора подигнута је мала црква, какву зовемо водица и посвећена је Светом апостолу Марку. Саградио ју је 1883. године локални свештеник Александар Јовановић са својим мештанима и посветио покојној супрузи Персиди. У њој се неколико пута годишње служило, али током и после Другог светског рата и ујдурме нашег народа под комунизмом, водица је запостављена и деценијама је личила на руину. Долазила су овде деца на излете, али много више чобани с овцама, па чак и људи који су се у њој скривали од закона. Причало се да су се картали у цркви скрнавећи тако светињу.
Литија од Саса до чудотворне воде
Пишући о познатијим изворима у Срему Василије Константиновић у свом делу из 1893. спомиње Маркову водицу код Саса или Нових Карловаца и наводи предање које се и данас преноси о слепом дечаку од рођења из Крчедина који је прогледао умивши се њоме. Бележи да се тај случај догодио „од прилике почетком четврте десетине овога века“, односно 19. столећа на Марковдан. У знак захвалности дечак је донео и оставио на извор-води икону светог Марка. Вест о овом чуду брзо се проширила околином и људи су се радо и све више окупљали око ње. Сасански свештеници видевши то, на Марковдан би у литији из своје цркве одлазили до извора, а како је број људи из Саса и околине из године у годину бивао све већи, служили су на тај дан под шатором литургију, све док поп Александар Јовановић 1883. није саградио цркву на том земљишту које је породица Т. Лукача поклонила. Следеће године цркву је освештао патријарх Герман Анђелић, а поп Шандор, како пише Константиновић, оставио је и извесну суму ради оправке цркве.
Преокрет у историји ове водице почео је 2006. године када брачни пар Ђоко и Персида Обрадов из Инђије долазе на то свето место у жељи да га уреде, очисте и приведу сврси. По речима оца Дамаскина, који је за настојатеља светиње постављен 2015. године, њих двоје нису то учинили из нужде него из љубави.
– Персида се из Босне као дете са родитељима доселила у ове крајеве. Са школом је у то време долазила на водицу и заволела ово место. Ту љубав пренела је и на свог супруга. Велика је њихова улога и подвиг у обнављању светиње – објашњава отац Дамаскин.
Сопственим трудом и уз помоћ других полако су обнављали и удахњивали живот у оронулу и запуштену светињу. Саградили су и мањи обејкат као манастирски конак. Од проглашења за женски манастир некадашња водица почиње тако и да функционише. У међувремену се Персида замонашила добивши име Емилија. Након Емилијиног упокојења то је учинио и Ђоко, који је на монашењу добио име Емилијан. Данас је он део монашке породице, и даље, иако у 83. години, помаже и доприноси светињи.
Са доласком оца Дамаскина уведена су свакодневна богослужења. Годину по његовом постављењу за настојатеља, почиње градња великог конака, у који се монашка заједница усељава три године касније.
Комби као привремени смештај
Као покретач обнове црквице вођена вером у Бога и жељом да иза себе остави неко добро дело које ће бити пример и другима, Персида Обрадов, потоња монахиња Емилија, говорила је често за медије о том свом поступку. У једној од ТВ емисија рекла је да је у тренутку када су се упустили у тај подухват око цркве била џунгла, а унутрашњост богомоље у врло лошем стању. Говорила је да је божија воља била да се обнови црквица и да су све потешкоће на том путу због тога упели да савладају. Прве године су да не би свакодневно долазили бициклима из Иђије, она и муж боравили у комбију, који није био у возном стању и служио им је као лимени шатор. Када је зима „стисла“, повукли су се у свој дом, обилазећи богомољу повремено, да би од фебруара 2007. били стално у водици удахњујући поново живот у њу.
– Њих двоје привукли су много људи својим великим трудом за ову светињу – каже настојатељ манастира. – Када сам ја дошао то је већ било лепо уређено место. Корак по корак, божијим благодарењем појавило се неколико добротвора са којима смо покренули зидање нове цркве, односно уређење и доградњу старе са којом ћемо добити много већи простор. Изградња је почела 2024. године и ових дана се завршавају груби радови. Ако Бог да, до краја године би могла споља да буде завршена, а унутра оспособљена за богослужења у неком периоду догодине. Биће то репрезентативна грађевина у служби хришћанске мисије, славопоју господу и светитељима. Надамо се да ће црква за коју годину бити комплетно готова, а до тад служимо у зимској капели која се налази на првом спрату конака.
Отац Дамаскин каже да у манастир долазе људи са свих страна. За то је напомиње заслужна и добра локација, коју назива најперспективнијим делом државе, на путу између Београда и Новог Сада, близу ауто-пута. Богослужеља су увек добро посећена, зато се светиња и проширује да би могла све да прими, нарочито на празник Сабор Светог апостола Марка 8. маја.
Пројекат „Цркве и манастири Војводине – традиција заједништва и толеранције“ реализује Дневник Војводина Пресс, а суфинансира Министарство информисања и телекомуникација. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.