ДА ЛИ ЗНАТЕ ЧЕМУ СЛУЖИ КАШИКА ОД СЕДЕФА? Необичан и специјализован есцајг огледало гурманлука, статуса и епохе

Човек је кроз историју увек гледао да буде практичан, смишљајући оруђе које ће му олакшати живот. Управо тако је настао и разноврсни прибор за јело, од ког су кашика, виљушка и нож најпознатији.

Као што можете претпоставити, нож је првенац на овом списку, као најстарији прибор којим су се наши преци служили. Наравно, први ножеви нису изгледали онако како су нам данас знани и свакако да се нису користили за прецизно сечење хлеба или печења...

Наиме, претече свих оштрица биле су најпре од камена, потом од бакра, бронзе, па гвожћа.

Прва употреба ножа као дела есцајга почиње крајем 17. века и то у Француској, где се на двору у време Луја XIV мења концепт обедовања. Управо тада прибор за јело није више само практични предмет, већ постаје део статуса и церемоније.

То је уједно била и прекретница за стварање разноразног специфичног есцајга... Али, пре него што пређемо на необичне приборе за јело, од којих неки већ увелико нису у употреби, да се вратимо на преостала два главна лика с почетка приче – кашику и виљушку.

Након ножа, човеку је потом затребала кашика!

Пре металног есцајга, људи су користили шкољке, дрвене и коштане предмете, да би потом правили кашике од керамике, бронзе, сребра и других материјала. Да је овај прибор био неопходан бар пре више од 4.500 година показују археолошки налази који указују на то да се кашика користила још у Египту и Новом краљевству, као и међу цивилизацијама у долини Инда. 

Најмлађа у овом тројцу свакако је виљушка, чије порекло води до Византијског царства (11. век), на шта указују списи и слике на којима су приказани мушкарци за столом који користе двокраке виљушке. Овај прибор је преко Венеције и виших слојева стигао у Европу, односно најпре у Француску захваљујући Катарини Медичи (1533). Међутим, виљушка није свугде прихваћена из прве, па је тако Енглезима требало скоро 200 година да почну да је користе.

И ту долазимо до момента када можемо да кажемо да се формирала идеја комплета за јело. Прекретница је био 16. и нарочито 17. век у Европи, с тим да је занимљиво да се нож пак последњи придружио овој дружини (крајем 17. столећа)!

А онда настају фантазирања – ако већ постоје нож, кашика и виљушка за свакодневну употребу, зашто не би постојао и посебан прибор за конкретна јела, рецимо за рибу, сир, шпагете, маслине, остриге, кавијар и слично?

Почнимо, међутим, од фасцинантног римског предмета из 3. века пре нове ере – сребрног предмета који је истовремено био и кашика и виљушка (премда се друга половина 17. века узима за званично настајање ове комбинације назване „couvert”), што је својеврсна претеча свих осталих необичних прибора...

Сер Ричард Гриндал је крајем 18. века остао без десне руке, а како то обично бива, из муке настају идеје за решењима. Управо тако је осмишљен прибор који комбинује виљушку и нож. Први овај „алат” био је дугачак око 30 центиметара и прављен је од челика и слоноваче.

Ова иновација касније је условила нову варијацију, такозван Нелсонов модел, настао током Првог светског рата као прибор који је коришћен при рехабилитацији ратних војних инвалида. Прва варијанта тзв. швајцарског ножа осмишљена је током 18. века а у себи је имала комбинацију ножа, виљушке и кашике, због чега се звала џепним есцајгом.

Убрзо потом (19. век) је настала слична комбинација али свега и свачега. Нови алат у себи је имао и чачкалицу, чистач за уши, перо, па и две коцкице!

Учећи о разним приборима за јело, учимо и о исхрани људи у одређеном периоду на одређеном подручју. Тако сазнајемо да су хватаљке за шпаргле почеле да се користе у 18. веку у Енглеској, док је у Немачкој настала потреба за кашиком за коштану срж, а у Француској кашика за маслине.

Тек у другој половини 19. века настао је специјализован прибор – кашика илити лопатица за сир. А ако сте мислили да је престижни Tiffany & Co. специјализован искључиво за накит, варате се, јер управо су они продавали овај сребрни патент који је производила америчка компанија Gorham.

Љубитељи цитрусног воћа знају колико је тешко љуштити га, а како би своју љубав према кулинарству учинила практичнијом, Џулија Чајлд је у својој кухињи користила кашику за грејпфрут. Наиме, реч је о прибору дугачком 16 центиметара, направљеном од нерђајућег челика, назубљених ивица.

Верујете да сенф није заслужио сопствени алат – варате се! Кашичица за овај зачин настала је у Лиону између 1781. и 1792. године, а прављена је од сребра, дуга свега 11,4 центиметра.

Средина 19. века донела је и читав сет прибора за сладолед! Како је ова залеђена посластица постајала све доступнија средњој класи, тако је настала потреба за богатијим комплетом који је у себи имао секач и десет посебних кашика за сладолед.

Кад већ уплићемо луксуз, свакако треба споменути кавијар и његову кашику која се најчешће прави од седефа, али и дрвета, рога и других нереактивних материјала како се не би променио укус ове делиције.

Они са осетљивијим желуцем и језиком нису љубитељи пужева, али то не значи да ово јело не заслужује сопствени прибор. Напротив, како бисте најбезбедније и што успешније појели припремљеног мекушца, потребни су вам специјализована хватаљка и двокрака виљушка.

Путер је свакако млечни производ који је врло распрострањен у људској исхрани, а има чак две врсте ножева који се користе при његовој употреби. Један је онај који је познатији и служи за мазање маслаца, а други је необичнији – шиљат – те се користи за преношење путера из једне посуде у другу.

Списак специјализованог прибора може да иде у недоглед, али док не ставимо тачку, споменућемо још и виљушке/шиљке за јастога, остриге, ножеве за рибу, десертне дугачке кашике, маказице за грожђе, чистач коштица за вишње/трешње, као и најмањи прибор на свету – лопатица за со.

Мало ли је?!