„ВОЛИМ САМО МУЖА“ Ведранине речи о деци и болести поново потресају регион „КАЈЕМ СЕ ШТО САМ РОДИЛА“

Хрватска књижевница Ведрана Рудан две године се борила са опаком болешћу, а вести о њеној смрти потресле су регион. Она је у колумнама описивала све што је пролазила током лечења, успоне, падове и психичке изазове.

Ведрана је говорила да се смрти не плаши, а пре неколико месеци је расплакала читаоце када је писала како замишља живот својих најближих након њене смрти.

- Је**те, који давеж. Хемо, имуно, зрачења, болница, болница, болница… Па дођеш кући. Мачке грицкају кексиће, цвеће цвета око куће, муж у фотељи, на екрану се неки кретени боре за неко прво место. Зове ме пријатељица и плаче. Чекам да се смири. "Ово ти нисам никад рекла, незамислив ми је живот без тебе". Ћутим јер није пристојно стално понављати, желим умрети, желим умрети, а људи око тебе ти продају фору како је све у мојим рукама само треба мислити ружичасто. Мој муж скаче са столице, "наши" ће ипак бити прваци… Како ће изгледати живот у кући кад ме не буде? - написала је Ведрана тада и додала:

- Шта ће се променити? Моме ће мужу си*ати комад, здрави комад, пећи палачинке, све ће наше заједничке фотке лежати у коноби… Смејем се гласно. "Коначно", говори муж, "видиш да хемо има смисла, боље си, оздравићеш". "Да", говорим, "осећам се боље" и гледам весело у мужа који не зна шта га чека. А моја деца? Зову ме, посећују, спремају ми посебне ручкове, а ја глумим ентузијазам пред једним дететом које схвата да глумим. Другоме кукам. Жао ми је људи који ме не пуштају да одем, а онда ми пада на памет како бих се ја осећала на њиховом месту. Убила бих бога у њима ако би клонули. Задавила бих мужа кад би ми рекао, кад ја умрем на каучу ће седити, здрави господин и убацивати ти јагоде у уста… "Је*але те јагоде", вриснула бих хистерично, "бори се за живот, не планирај моју будућност". Зато му нисам споменула ону си*ату куварицу. Пријатељица ме опет зове: "Замисли, није заборавио на годишњицу, уплатио нам је летовање на Корчули…' А онда ме забринуто пита, "како си?" Осећа се кривом. Хтела бих мојим драгима нормалним гласом рећи, не бојим се, спремна сам, опустите се и ви. Зашто морам цвркутати, желим живети, желим живети желим живети? Кад ћемо сви ми схватити да се смрт дешава и онима које волимо?" - писало је у њеној објави.

"Кајем се што сам родила"

Подсетимо, Ведрана је током болести говорила и о односу са децом.

- Моји пријатељи, моји здрави пријатељи пате јер су им деца неподношљива. Хладна, безосећајна. Жао ми је мојих пријатеља јер нису слободни. Мени су моја деца странци, непознати људи који ми иду на живце једнако онако како и ја идем њима. Кад су била мала тражила су мој загрљај, слином ми бојала лице, кикотом ме засмејавала. Њихове ручице, њихове ножице наборане попут оних француских гума, све ме то доводило до емоционалног оргазма. Данас знам да су моја деца тада била животињице које су морале бити љупке да би преживеле. Да ме нису грлили, да су пљували у мене, да нису вриштали од среће кад бих се указала на вратима можда бих их дала у добре руке па нека се онда те руке је**у с гадним животињицама. Желим рећи, између моје деце и мене никад није било љубави. Све је био голи интерес. Она су ме чупкала за косу и жмирила од ужитка јер су њушила да без мене не могу, ја сам свршавала од среће јер сам мислила да сам се сударила са есенцијом љубави - написала је тада она, па наставила:

- Који зај**. А онда… Време лети па од‌једном с друге стране стола видиш странце који су к теби свратили на недељни ручак јер мисле да морају бити пристојни. Твој муж и ти покушавате након ручка, док се кава пуши, започети разговор на било коју тему. Па изговарате реченице. Гости их не чују. Ни син ни кћи ни унук. Ти људи не говоре, они шаљу поруке онима који су им битни. Кад попију кафу изаћи ће из мог живота с цереком на устима и ледом у очима. Откако имам рак тако ми мало људи треба, они најближи најмање. Волим само мужа. Он се није променио. Жалим што сам родила, мислила сам да ћу родити вечну љубав. У неким годинама никоме од нас памет није јача страна. Биологија нас је*е. Мени треба неко чије очи нису ледене, чије руке нису хладне чији глас није пун лажне жалости. И зато, ако ми на овом прегледу доктор каже да види “неке сене” али да ће бити све у реду, рећи ћу му да искључи тужну трубу јер ја ни за чим не жалим. Никога нисам изгубила, нисам сама, уз мене је човек кога волим. Њега ће моје метастазе, ако их буде било, заиста угристи за срце. За бивше ловце на моје сисе пуне млека живо ми се је*е. Рак је одвезао зиму која ми је окивала срце, нека се моја деца боре са својим олујама, ја одавно нисам њихов капетан. Телефон звони. Унук. Зове након три месеца. Како си, нона? Не дижем слушалицу. Ко те је*е, злато нонино."

blic.rs