(ФОТО) Тајне Бешке које не видите са ауто-пута: Праисторијска метропола, Предићево ремек-дело и истоимено село у Русији

Али ако застанете, прича постаје сасвим другачија.

Јер Бешка није само место кроз које се пролази. Она је место кроз које су прошли векови.

Три хиљаде година на раскрсници путева

Смештена на крајњим падинама Фрушке горе, свега неколико километара од Дунава, Бешка се данас налази на раскрсници важних путева, чему свакодневно сведочи око 6.000 људи. Али, не дајте се заварати да то ишта олакшава посао по најтоплијем августовском дану, јер и они који су решили да закораче на врели бетон, нису били и топле нарави, самим тим ни вољни да због нас проведу и секунд дуже под упеклом звездом.

Тако да, дозволите нам да вам представимо Бешку како знамо и умемо, како смо је видели и доживели, одраније познавали и успут нешто ново прочитали.

И тако, док свима успут стоји и броји возове, аутомобиле и камионе који кроз њу или над њом пролазе, присећа се свих векова који су туда већ прошли. О томе најбоље прича Калакача – археолошко налазиште из старијег гвозденог доба које је на месту данашњег Бешчанског моста, уз Дунав. Пре отприлике три хиљаде година овде је постојало насеље чији су становници живели у кружним колибама, чували жито у силосима и своје домове штитили природним усецима, стрмим обалама Дунава, ровом и вероватним земљаним бедемом. На локалитету је пронађено чак 215 објеката.

Помало је необично када се човек нађе на месту којим данас тутње аутомобили и схвати да су људи овде живели много пре него што је постојала иједна граница коју данас познајемо.

А опет, није ни то она Бешка каква је била пре 20, 30, 50 година. Елем, градња савременог саобраћајног правца и моста довела је и до нових археолошких истраживања. Тако се испод и око инфраструктуре, којом данас свакодневно пролазе хиљаде људи, сачувала прича о насељу старом неколико миленијума.

Дунав, међутим, није отишао никуда.

Три километра од Бешке, река се данас рачва у свет рукаваца, бара и ада. И баш зато можемо да кажемо да баш зато Бешка има два лица: једно окренуто ауто-путу, железници и градовима, друго Дунаву, риболову, чардама, викендицама и тишини.

Загонетно порекло имена

О пореклу назива Бешка до данас не постоји крајњи одговор. Некада се сматрало да је име турског порекла и повезивало се са речима које значе колевку, рибљу бешику или „пет камена“. Међутим, проблем је што назив Бешка постоји и изван Срема и што се јавља у изворима пре османског освајања ових крајева. На Скадарском језеру постоје острво и манастир Бешка, који потичу из XIV века.

Историчарка и турколог Олга Зиројевић зато је претпостављала да би Бешка могла бити стара словенска реч чије је првобитно значење временом изгубљено. Занимљиво је да се назив на више места јавља у вези са водом, па је могуће да је некада означавао место погодно или здраво за живот, односно простор уз извор здраве воде. Али и то је – теорија.

Као да Бешка чува значење свог имена за неки будући век.

Њена историја, међутим, има и много конкретније трагове.

Једна Бешка у Срему, друга у Русији

Први познати подаци о Бешки датирају из 1546. године, када се налазила у саставу Османског царства. Касније је постала део Војне границе, а кроз наредне векове становништво се мењало и досељавало. 

О тој прошлости данас сведочи и монографија „Бешка од првих помена до укидања Војне границе“ аутора Душка Лупуровића, у којој су обрађене старе бешчанске породице, њихово порекло и досељавање, као и 29 пописа становништва од 1546. до 1864. године. Међу тим страницама налази се и једна готово невероватна прича.

Средином 18. века део Бешчана преселио се у царску Русију, где су основали насеље које су назвали, погађајте – Бешка. Тим чином они нису понели само успомене, презимена и оно што је могло стати у кола. Понели су и име свог родног места.

Једна Бешка остала је у Срему, друга се појавила далеко на истоку.

Мала галерија српске уметности

У међувремену, она прва наставила је да расте и мења се, премда и даље предано чува трагове ближих прошлих живота, преплетених са последњим словом савременог убрзаног живота.

Тако се у центру данашње Бешке налази црква Ваведења Пресвете Богородице, и то од 1771. године. Њена унутрашњост чува својеврсну малу галерију српске уметности: резбарије Павла Бошњаковића, слике Јефтимија Поповића, радове Душана и Стевана Алексића, око 120 икона, али и оригинално дело Уроша Предића – Распеће Христа са Богородицом и Светим Јованом Богословом. Црква поседује и веома богат фонд старих књига и архивске грађе. Од 1991. године заштићена је као споменик културе од великог значаја.

Међутим, као и многа војвођанска места, и Бешка је некада имала много израженије немачко лице. Подунавске Швабе досељавале су се у ово место, а њихово присуство остало је забележено и на старом немачком гробљу, где је данас постављено спомен-обележје. 

Према подацима Општине Инђија, на том гробљу сахрањено је око 1.600 Немаца реформатора и лутерана. Њихови потомци и данас долазе у Бешку, а од 2005. године организују се сусрети, изложбе, предавања и други програми који подсећају на заједничку прошлост.

И тако Бешка, без велике буке, чува трагове различитих људи који су кроз њу пролазили, у њој живели или из ње одлазили.

Два лица Бешке

Дунав је, наравно, све време био ту. И данас је домаћин викендицама, чардама, чамцима, рибарима, туристима... 

Бешка никада није била довољно велика да би је историја гласно помињала, али је довољно стара да је историја оставила траг готово свуда.

А данас поред и преко свега тога махом пролазимо, занемаривши да је по среди место кроз које се најбоље пролази у слојевима, упознајући га лагано и до танчина.