БЕБА И ЦРВЕНИ КОНАЦ: Теолог упозорава на веровање које многи Срби прихватају
Црвени кончић везан око бебине руке једна је од оних традиција које се преносе из генерације у генерацију.
Многи родитељи га стављају својим бебама готово по аутоматизму, верујући да их тако чувају од урока, лоших погледа и негативне енергије. Обичај је толико распрострањен да се често и не поставља питање одакле потиче и какво значење заиста има.
Ипак, када се црвени конац посматра из угла хришћанства и учења Цркве, одговор је другачији. Теолог и вероучитељ Александар Ђурђевић указао је да овај обичај нема упориште у хришћанској вери и да се веровање у његову заштитну моћ сматра сујеверјем.
Шта према народном веровању значи црвени конац?
У народним обичајима црвени конац најчешће се повезује са заштитом од урока. Посебно се везује бебама око ручног зглоба, јер се верује да најмлађе треба додатно заштитити од туђих погледа и лоше енергије.
Црвена боја се у различитим културама кроз историју повезивала са заштитом, снагом и одбијањем негативних утицаја. Због тога је обичај опстао и данас, па се црвени кончић може видети на рукама многих беба.
Међутим, чињеница да је неки обичај дуго присутан у народу не значи аутоматски да је део црквеног учења.
„Да има везе са црквом, продавао би се у цркви“
Александар Ђурђевић наглашава да црвени конац нема везе са Богом нити са Црквом.
„Народно веровање каже да црвени конац штити дете од урока, одбија зле погледе и лошу енергију, и једноставно чува здравље бебе. Међутим, он нема никакве везе са Богом и црквом. Да има везе са црквом, продавао би се у цркви“, навео је теолог.
Према његовом објашњењу, проблем настаје када се кончићу приписује моћ да штити дете. Тада он више није само традиционални детаљ, већ поприма улогу амајлије, што се не уклапа у хришћанско учење.
„Заштита не долази од конца, него од Бога“
Ђурђевић сматра да верници не би требало да траже духовну заштиту у предметима и амајлијама, већ у вери и молитви.
„Он нас не штити и не добијамо никакву духовну заштиту када га носимо, односно када га беба носи. Какве он везе има са животом? Зашто је уопште црвене боје? Зашто није жути или зелени конац? Заштита не долази од конца, него долази од Бога“, рекао је.
Он је додао да је ослањање на амајлију у супротности са хришћанством и позвао родитеље да се, уместо народних веровања, окрену молитви за своје дете.
Обичај није исто што и црквено учење
Црвени конац је добар пример како се народни обичаји временом могу толико укоренити да људи почну да их поистовећују са религијом. Иако га многи стављају бебама из најбоље намере и жеље да их заштите, према тумачењу теолога, сам конац нема никакву духовну моћ.
Ђурђевић зато саветује родитељима да се, уколико имају недоумице око обичаја и њиховог односа према вери, обрате свом свештенику.
„Молите се за своје дете и не слушајте бабе, стрине, тетке, маме, већ право по маказе и исеците тај кончић са бебине руке. Верујем да нико од њих нема злу намеру, али ако нешто не знате, обратите се свом свештенику и он ће вам све објаснити“, закључио је.
Важно је, дакле, разликовати оно што припада народној традицији од онога што представља званично верско учење. Црвени конац може бити део обичаја који се преноси кроз породице, али према ставу овог теолога, не треба му приписивати моћ заштите детета нити га посматрати као амајлију.