ОНА ЈЕ НА 45 СТРАНА УЗДРМАЛА ХАШКУ ПРЕСУДУ МЛАДИЋУ: Судија Нијамбе видела је оно што други нису и СРУШИЛА ЈЕДНОГЛАСНОСТ! Ево шта је довела у питање
Правоснажна пресуда којом је пред Механизмом за међународне кривичне трибунале у Хагу бивши командант Главног штаба Војске Републике Српске, генерал Ратко Младић, осуђен на доживотни затвор, остаће упамћена као један од најконтроверзнијих процеса у историји међународног правосуђа.
Иако је већина у петочланом Жалбеном већу потврдила Првостепену одлуку, коначни исход није донет једногласно.
Читав процес обележило је драматично прегласавање у којем је председавајућа Жалбеног већа, судија Приска Матимба Нијамбе из Замбије, поднела опширно издвојено мишљење на чак 45 страница, доводећи у питање сам темељ оптужнице и стандарде доказивања коришћене у овом предмету.
Ко је судија Приска Матимба Нијамбе?
Судија Нијамбе је угледна правница из Замбије са вишeдеценијским искуством у националном и међународном кривичном праву. Каријеру је градила као судија Врховног суда Замбије, а на међународној сцени прославила се радом у Међународном кривичном суду за Руанду, где је обављала функцију вишег правног саветника.
У светским правосудним круговима препозната је као правник изузетно строгог процесног профила, који инсистира на стриктној примени принципа „претпоставке невиности” и стандарду доказивања „ван разумне сумње”.
Ово није био први пут да се судија Нијамбе успротивила већини у Хагу. Године 2012. издвојила је мишљење и у предмету против генерала Здравка Толимира, када је такође оспорила квалификацију геноцида и указала на системске процесне пропусте Тужилаштва.
Правни удар на концепт Удруженог злочиначког подухвата
У свом детаљном издвојеном мишљењу у случају Младић, судија Нијамбе је закључила да је Првостепено веће починило низ фундаменталних правних и чињеничних грешака. Због обима тих пропуста, њен став је био да се цела пресуда мора поништити и наложити поновљено суђење пред потпуно новим саставом већа.
Прва и најважнија тачка њеног оспоравања односи се на концепт Удруженог злочиначког подухвата (УЗП). Судија Нијамбе је нагласила да Тужилаштво није понудило валидне доказе о постојању заједничког плана војног и политичког врха Српске за насилно протеривање муслиманског становништва.
Према њеној оцени, војне операције око Сребренице и Жепе у лето 1995. године биле су легитимне дејства диктирана ратном нужношћу и оперативном борбом против 28. дивизије Армије БиХ.
Депортација или хуманитарна евакуација?
За разлику од осталих четири члана већа који су одлазак цивилног становништва из Поточара окарактерисали као присилно премештање и депортацију, судија Нијамбе је анализирала изјаве међународних посматрача и списа са терена.
На основу тога, она је закључила да је премештање цивила било договорено из хуманитарних разлога, уз учешће представника УН и локалних српских и муслиманских власти, како би се спасили животи становништва у непосредној зони војних дејстава.
Компромитовани сведоци и изостанак геноцидне намере
Посебну пажњу судија Нијамбе посветила је анализи кључних инсајдерских сведока Тужилаштва. Она је указала да су њихови искази у великој мери компромитовани, с обзиром на то да су дати у замену за споразуме о признању кривице и значајно ублажавање сопствених затворских казни.
Према њеном мишљењу, таква сведочења не могу послужити као кредибилан темељ за изрицање доживотне казне затвора.
На крају, судија је подвукла да у комплетном материјалу не постоји ни један директан писмени или усмени налог Ратка Младића за извршење егзекуција, нити доказ да је имао специфичну геноцидну намеру (dolus specialis) да уништи одређену етничку групу.
Како је њено мишљење променило перцепцију пресуде?
Иако је одлука већине формално правно снажна и коначна, ставови судије Нијамбе трајно су изменили начин на који се пресуда посматра у стручној и политичкој јавности.
У регионалним и међународним круговима, њена аналитичка студија постала је кључни аргумент критичара Хашког трибунала који тврде да су поједине пресуде доношене под утицајем политичког притиска уместо на основу материјалних доказа.
С друге стране, за правне теоретичаре, чињеница да је управо председавајућа већа поднела овако оштро издвојено мишљење остаје подсетник на то колико су границе правде сложене када се одлучује о дешавањима у ратним зонама. Тиме је судија Нијамбе срушила илузију о апсолутном међународном консензусу и оставила докуменат који се и данас цитира у свим озбиљнијим анализама рада Хашког суда.