ЗА 180.000 ЕВРА МОЖЕТЕ КУПИТИ И ЕТНО-КОМПЛЕКС Ево где се нуде најзанимљивија имања у Србији

Први продају нешто што је неко њихов некада започео или замислио, а друга група су они који схвате да то није викендица и да угоститељство подразумева посвећеност и рад 365 дана.

Распони цена по којима се ова имања нуде су огромни, па се етно-куће могу купити и за 180.000 евра, док угоститељски комплекси понекад достижу и милионске износе.

На порталу 4zida објављени су огласи у којима се у околини Шапца продаје етно-комплекс за око 700.000 евра, а на ауто-путу Београд–Загреб салаш са шест монтажних кућица од по 25 квадрата, као и две комфорне зидане куће, спремне за живот или издавање.

На Златибору је у понуди крчма са шест смештајних јединица за 950.000 евра, док се у Турији продаје етно-комплекс са два ресторана, апартманима и базеном за 750.000 евра.

На продају је и етно-комплекс у околини Александровца, смештен тик уз сопствено језеро, за 180.000 евра, што је цена за коју се у Београду једва може купити просечан стан од 50 квадрата.

ЦЕНУ ЗИДА И ЕМОЦИЈА

Сања и Владимир Рафајловић из агенције „Real House“ наводе да је у Србији регистровано око 1.600 сеоских туристичких домаћинстава и напомињу да је за земљу ове величине то и даље мала база у поређењу са сличним земљама у Европи.

Они кажу да је код етно-кућа, апартмана и ресторана који већ раде у питању продаја посла, а не некретнине, као и да је круг купаца узак.

Продавцима је, како наводе, тешко да одреде адекватну тржишну цену, јер у њу урачунају и године свог рада и доста емоција, па се због тога ти објекти најдуже и продају.

Рафајловићи наводе да су оријентационе цене за Војводину од 20.000 евра за кућу за рушење или темељан ремонт, преко солидног сеоског домаћинства спремног за госте од 120.000 до 250.000 евра, док етно-комплекси са базеном углавном не могу да се купе за мање од 300.000 евра.

„Оно што тражњу гура горе су подстицаји које дају Министарство туризма и омладине и Покрајина, а ту је и ИПАРД мера 7 за рурални туризам, мада је до тих фондова реално тешко доћи, и процедуре су веома дуге и препуне папирологије“, каже Владимир Рафајловић.

НУДИ СЕ БАНАТ, ПРОДАЈЕ СЕ СРЕМ

Купци највише траже Фрушку гору и потенцијал виде у локацијама поред Дунава, док је у понуди највише Банат.

„Највећа понуда је тамо где је најмање људи. Села око Зрењанина, Кикинде, Алибунaра, Беле Цркве, Пландишта, као и салаши у околини Сомбора, Суботице и Бачке Тополе, Мачва, јужна, источна и југоисточна Србија.

Понуда је највећа тамо где је тражња најмања, а тражња је највећа тамо где понуде скоро и нема.

Они који желе да се баве етно-туризмом траже објекте на Фрушкој гори, у Врднику, Иригу, у винском и дунавском појасу попут Сремских Карловаца, Черевића и Баноштора, као и места уз Дунав ка Београду, попут Чортановаца, Бешке, Старог и Новог Сланкамена и Сурдука.

Код купаца који хоће равницу и аутентичну војвођанску причу, то су салаши око Сомбора, Палића и Суботице. Ван Војводине, купци најчешће гледају Златибор и Мокру Гору, Тару и Дивчибаре“, наводе Рафајловићи.

ГОСТИ И НА СЕЛУ ТРАЖЕ ЛУКСУЗАН ОДМОР

Ненад Луковић, власник смештаја „Дедовина на Рзаву 1952“, на имању својих предака у Крушчици код Ариља изградио је модеран објекат, трудећи се да гостима обезбеди луксузан одмор у селу.

Он напомиње да је био свестан да у понуди има мало планских објеката и да је у дворишту кроз које протиче река Рзав зато желео да направи нешто другачије, што ће довести госте у ово село, које је надомак Сирогојна и Златибора, а опет ушушкано у природи.

„Ово је наша прва сезона и генерално сам задовољан, јер је у сеоском туризму велика понуда. Трудимо се да услуга буде првокласна и да људи осећају да смо им на услузи.

Могао сам уместо једне куће у коју може да се смести 11 особа, да направим десет малих, исто би коштале и сигурно бих зарадио веће паре, али циљ нам није био да личимо на друге етно-комплексе.

Свако ко има парче земље труди се да га искористи максимално, да стави више кућица у низу и то онда није оно што људи желе“, сматра Луковић.

Он напомиње да само константна посећеност и стално улагање могу донети неки нормалан профит, јер је гост све захтевнији и тражи комфор.

Указује и да људи неретко греше, јер се опредељују за овај вид туризма на местима која заправо нису рурална, већ су насељена и гости немају приватност, нити осећај да су у природи, тако да им посао трпи.

Владимир Рафајловић указује да је радна снага проблем број један, јер је тешко наћи некога ко ће да спрема, кува и дочекује госте у селу од 300 становника.

„Додатни проблем је и што сезона не траје током целе године и кад се све сабере, приход по ноћењу не покрива количину рада.

Део тржишта чине купци из таласа из ковид периода, који су уложили у некретнине, али су видели да то не могу да стигну и сада покушавају да изађу из посла.

Осим тога, на продају људе терају и животне ситуације, године, здравље, подела имовине и селидба деце“, наводе наши саговорници.

ПРОДАЈУ НАСЛЕДНИЦИ, КУПУЈУ ПОВРАТНИЦИ ИЗ ДИЈАСПОРЕ

На страни купаца је дијаспора – Аустрија, Немачка, Швајцарска, а у последње време и Канада и Аустралија – као и градски парови, који имају од 35 до 50 година и траже другу кућу која се бар делимично сама издржава кроз издавање.

„Има и малих инвеститора који излазе из станова, јер је принос од краткорочног издавања у граду ограничен због конкуренције, па траже нешто са бољом причом и мањом конкуренцијом.

Ту су и угоститељи који шире посао или селе концепт из града у природу, као и странци – Руси, Украјинци, Словенци“, кажу Рафајловићи.

Они напомињу да сви крећу од великих идеја, али да се све сведе на реалне могућности.

Највише се тражи објекат са здравом конструкцијом и добрим кровом, где евентуално улагање иде у инсталације, изолацију и естетику, а не у конструкцију и темељно реновирање.

„Расте потражња за плацевима, посебно код људи који планирају бунгалове, А-фрејм куће или глампинг.

Разлог је прозаичан: нова градња је предвидљивија и по цени и по року, али је тешко наћи такав плац са коректном инфраструктуром, добрим положајем и прилазним путем.

Објекти за рушење се траже само кад је локација изузетна. Тада купац не плаћа кућу, плаћа поглед, прикључке и папире.

И најважније, чиста документација, без тога нема ни кредита ни субвенција ни фондова“, објашњавају из агенције „Real House“.

ЛОШ ПУТ ОБАРА ВИШЕ ПРОДАЈА НЕГО ВИСОКА ЦЕНА

Они напомињу да су купцима најважнији приступ, прикључци за струју, воду и интернет, поглед и оријентација, чисти папири, река, језеро или поток, комшилук и близина великог града, али да добре и уникатне локације које имају нешто посебно добро пролазе ма где биле.

„Важно је да постоји асфалт до капије и проходност зими, јер лош пут обара више продаја него висока цена.

Поглед и оријентација су једина ствар коју не можеш да реновираш и зато се највише и плаћа.

Није занемарљив ни утицај комшилука, колико је густо насељено, структура људи који ту бораве, да ли у близини има домаћих животиња.

Што се близине града тиче, она је пресудна ако објекат треба да зарађује, да буде 45 до 60 минута од Новог Сада или Београда, јер тај бизнис живи од викенд гостију и дводневних боравака.

Преко два сата вожње, људи бирају објекте на планини, у близини бање, националног парка или са садржајем који вреди пута“, указују Рафајловићи.

Б92