(ВИДЕО) „МНОГО САМ ПЛАКАО КАД МЕ ЈЕ МАМА ОСТАВИЛА“ Тужна прича малог Душана из Титела је сломила многа срца Србије, а онда су добри људи решили да му промене живот
Животна прича малог Душана из Титела потресла је Србију. Мајка га је, како је испричао, оставила на аутобуској станици када је имао само пет година.
Уместо безбрижног детињства, овај дечак после школе одлазио је на депонију и сакупљао гвожђе, лим и дрва како би помогао баки и сестри.
Постоје дечје приче које човека натерају да застане и запита се колико тога једно дете може да издржи. Једна од њих је прича малог Душана из Титела, дечака који је од најранијег детињства упознао животне проблеме који су далеко од онога што би једно дете смело да носи на својим леђима. Душан је протекле године јавно говорио о свом животу и открио да га је мајка оставила када је имао свега пет година.
„Много сам плакао и било ми је много тешко кад ме је мама оставила на аутобуској станици“, рекао је дечак.
Та реченица можда најбоље описује почетак његовог детињства.
Мајка га је оставила када је имао пет година
Душан је рекао да не зна ко му је отац, док је мајку последњи пут имао уз себе као веома мали дечак. Након њеног одласка, његов живот настављен је уз баку и старију сестру Анђелу. Уместо родитељске сигурности, одрастао је у веома тешким животним условима. Породица је живела у трошном објекту, без основних услова за живот, а према њиховим сведочењима, струје није било годинама. Ипак, Душан није одустајао. Ишао је у школу и трудио се да буде добар ђак.
„Идем у школу. Трудим се да будем добар ђак“, испричао је малени дечак који је након школске наставе одлазио на депонију како би зарадио за живот.
Уместо игре са вршњацима – депонија
Док већина његових вршњака после школе одлази кући, игра се или проводи време са породицом, Душан је одлазио на депонију. Тамо је сакупљао гвожђе, лим и дрва, а оно што пронађе продавао је како би зарадио новац и помогао породици.
„Морам да зарадим за живот“, објаснио је дечак тада.
Ни високе температуре нису га заустављале.
„Велике су врућине, али шта да радим. Морам да зарадим за живот“
Његове речи посебно боле управо зато што долазе од детета које би требало да размишља о игри, школи и другарима, а не о томе како ће зарадити новац за основне животне потребе.
Бака и сестра највећи ослонац
У тешким околностима Душан је одрастао уз баку и сестру Анђелу. Његова сестра, која је тада већ била пунолетна, говорила је о томе колико јој је важно да млађи брат, упркос свему, има што безбрижније детињство.
„Навикли смо на овакав живот и трудим се да мој млађи брат поред мене има све“.
Бака је, с друге стране, покушавала да одгаји двоје унучади и обезбеди им оно најосновније.
„Све дајем за мог унука и унуку да их колико-толико изведем на пут“. Њихова прича показује колико породица може да се држи заједно чак и када нема готово ништа.
„Ја не знам ко је мој тата“
Један од најтежих детаља Душанове исповести јесте чињеница да је одрастао без оба родитеља. О свом оцу рекао је једноставно:
„Ја не знам ко је мој тата“
Нема великих речи, нема објашњења, само реченица детета које је одрастало без одговора на једно од основних питања о сопственом животу. Ипак, упркос свему што му се догодило, Душан је наставио да иде у школу и да помаже породици.
Његова прича расплакала Србију
Када је прича о дечаку из Титела доспела у јавност, многи људи остали су потресени његовом судбином. Посебно је одјекнула чињеница да једно дете након школе одлази на депонију како би сакупљало секундарне сировине и помогло породици. Његова прича потом је покренула талас хуманости. Људи су почели да се интересују за породицу и да нуде помоћ. А онда је стигла и вест која је променила ток њихове приче.
Од трошног дома до новог почетка
Након што је јавност сазнала за услове у којима Душан, његова сестра и бака живе, покренута је хуманитарна акција. У посету овој скромној породици дошао је хуманитарац Марко Николић и позвао људе да им помогну у борби за боље сутра. Недуго затим објављено је да су Душан и Анђела добили плац и нову кућу, односно прилику да коначно живе у условима достојним човека. За дечака који је годинама знао шта значи борба за сваки динар, нова кућа представљала је много више од зидова и крова. Представљала је могућност да његово детињство коначно изгледа другачије. Да после школе не мора да размишља само о томе шта ће пронаћи на депонији. Да има место које може да назове својим домом. И можда најважније – да поново почне да верује да његов живот може да буде бољи.
Прича малог Душана подсећа на оно што деца не би смела да носе
Душанова прича није само прича о сиромаштву. То је прича о детету које је веома рано морало да одрасте. Мајка га је, према његовом сведочењу, оставила када је имао пет година. О оцу није знао ништа. Уз баку и сестру покушавао је да преброди свакодневне проблеме, док је истовремено ишао у школу и радио на депонији. Ипак, из свега што је говорио види се и нешто друго – жеља да се живот промени.
Његова прича подсећа да иза статистика о сиромаштву стоје стварна деца, њихова детињства, страхови и снови. Душан је свој најтежи део живота већ морао да проживи много раније него што је требало. Сада, уз помоћ људи који су се укључили у његову причу, добио је прилику да оно што долази буде другачије.
Од дечака који је после школе копао по депонији до детета које коначно може да сања о бољој будућности – прича малог Душана из Титела показује колико један гест солидарности може да промени нечији живот, преноси маме.рс