„Пад надстрешнице маестрално искоришћен као непосредни повод за изазивање хаоса“ ПОЛИТИКОЛОГ УРОШ НИКОЛИЋ О ПОЛИТИЧКОЈ КРИЗИ У СРБИЈИ: Гесло „да будемо нормално друштво“ није никаква политика

Све што се дешавало након пада надстрешнице, која је од стране оних према Србији недобронамерних владара из сенке и управљача кризама, маестрално искоришћена као непосредни повод за изазивање хаоса на таласу оправданих народних захтева за одговорност надлежних поводом те трагедије, било је демонстрација најгорег анархолиберализма, мешавина отпорашења с краја деведесетих и почетка двехиљадитих, СКОЈевштине, шездесетосмашења, корчуланско-франкфуртске школе, невиђеног бесмисла, хаоса и антиполитике, која је заправо лажна антиполитика, јер реч је о пар екселанс политици која се као антиполитика представља, како већина грађана не би схватила каква је суштински то политика у питању. Захтеви да институције раде свој посао, борба против корупције, за правду, нормално друштво, меритократију - све су то општа места и захтеви који су прихватљиви и пожељни већини грађана, који желе (бар се надамо) уређену државу и друштво. 

Сваки лекар ће уопштено рећи да жели да излечи свог пацијента, али се разликују начини на који мисле да то изведу. У једној суседној земљи, пре нешто мање од пола године, након такође готово двогодишње политичке кризе, власт је промењена уз помоћ инсајдера бивше власти из средњег ешалона, на таласу оваквих захтева, наоко политички неутралних и дезидеологизованих, што се показује и тек ће се показати у тој држави да све то и није било баш тако и да се идеолошки и (гео)политички дугови морају вратити својим спољним менторима. У Србији та антиполитика поприма далеко злокобније размере, с обзиром на то да су у земљи коју смо навели као пример, барем политичка култура и међусобни односи између грађана који различито мисле, далеко толерантнији, док код нас вође опозиције и универзитетски професори призивају неку нову 1945. и пливање Дунавом идеолошких непријатеља. Реч антиполитика овде наводимо као условни појам, јер је све то политика, иако се таквом не представља. Не постоји већа обмана него када имате политичке актере и листе које се издају за аполитичне, политички и идеолошки неутралне, да се само залажу да институције раде свој посао. Грађани који ово подржавају, ако мисле да се тиме не баве политиком, политика ће се свакако позабавити њима. Можемо слободно испред речи политика додати и гео. 

Глумци, спортисти, познате личности и угледне у својим професијама, могу изазвати поштовање за успехе које су постигли у својим областима, али многи од њих не могу бити меродавни за тумачење друштвених, политичких, геостратешких, економских процеса, јер немају адекватно знање о држави, управљању, међународним односима, те би давање превеликог значаја њиховом мишљењу о политичким дешавањима било, као када бисмо ми, за њихове области незнавени, њих учили како да пребаце лопту преко мреже, дају кош, одглуме неку улогу и сл. Али, управо се јавне личности користе као преппознатљива лица која мобилишу масу, па иако оскудног образовања и познавања процеса, могу бити згодни за привлачење  већег броја грађана за подршку одређеној опцији. Борба против корупције, да институције раде свој посао (иако би коловође протеста под тим геслом да институције раде свој посао одавно одговарале за то што раде и првима им не би одговарало да се то гесло над њима примењује) да будемо нормално друштво, шта год то значило, није никаква политика, већ гомила идеолошки неутралних порука, које служе да привуку што већи број гласача, који никада не би гласали опцију која ово наводно пропагира, када би заиста знали какву идеологију и политику опскурне, полутајновите организације воде.
 

Политика је однос према територијалном интегритету земље и светој српској земљи Космету, однос према Републици Српској, војној неутралности, Српској православној цркви, српском националном питању у региону, вредносно-идеолошким ставовима унутар нашег друштва (леволиберализам, конзервативизам, средњи пут). Политика је однос према антисрпској хистерији у региону и како одговорити на то, однос према сахрани Ратка Младића и да ли су борци у Одбрамбено-отаџбинским ратовима 1991-2001 за нас злочинци или хероји, да ли смо геноцидан народ или нисмо, однос према историји и геноциду над нашим народом, однос према Часном појасу (сетимо се гнусних увреда верницима упућених од стране неких опозиционих предводника) какву спољну политику водимо и какве односе имамо са којим великим и регионалним силама, какав економски модел желимо да имамо, какав културни модел желимо да имамо - српско становиште или глобализам нпр. Да се разумемо - борба против корупције, за поштовање закона, праведно друштво, заштиту животне средине - све су то животно важна питања, али подразумевајућа, као када бисте рекли да саобраћајац треба да се залаже за регулисање саобраћаја. Оно што прави разлику између различитих такмаца јесте идеологија и политички програм. Свако ко каже да идеологија сада није битна него однос према некој личности, ко крије идеологију као змија ноге, ко каже ,,само да овог срушимо, па макар и са црним ђаволом’’ свесно или несвесно спроводи операцију Покоравање Србије, која је још злокобнијег формата од петооктобарског. Тајне листе, конспиративност на којој би позавидело и седам секретара СКОЈ-а не могу сакрити суштину. 

Студентска листа се није чак потрудила ни за краткотрајну обману попут ДОС-а, да макар док су избори искористи и националну струју, па је после одбаци, већ се ништа не препушта случају и националне, десне кандидате су ,,ветинговали’’. Професори Мило Ломпар, Дејан Мировић и остали, ветинговани су и елиминисани са фамозне студентске листе. Са Ломпаром и Мировићем се можемо политички слагати или не, али се мора признати да имају неку идеологију, политичке ставове и да нису криминалци - а ветинг је термин који се обично користи за чишћење полицијских и тужилачких структура од криминалних уплива. Студентска листа овим фактички поручује да ко није анархолиберал, грађаниста, другосрбијанац, па макар био и права опозиција, он је непожељан, јер је припадност српској националној идеји једнака криминалу. Такође заговарају и лустрацију након избора, а тада би вероватно ветинговали све који се не слажу са њима. Иконографија приликом протеста, па и приликом предаје листе, као и састав предате листе говоре више од било чега. Носилац листе, бар до 2011. године се национално изјашњавао као Црногорац, што за неког из Врбаса и тог дела Војводине, политички доста говори о човеку. Свако има право да се изјашњава како год жели и кандидује, али  грађани такође имају право да знају све битно о носиоцима листе - да (ли) су из партизанских комунистичких породица, да (ли) су се крстили у позним годинама, да (ли) су макар све до 2022. године гласали за СНС итд. Све су то битна питања, јер говоре о томе из каквог породичног и идеолошко-политичког миљеа долазе носиоци листа, те није ни чудо што на њима нема места за ветиране заговорнике српске националне идеје. Професор међународног права Дејан Мировић изјавио је да су кадрови и инфраструктура Демократске странке, уз помоћ других прозападно оријентисаних организација, преузели контролу над такозваном студентском листом, тврдећи да су на тај начин са ње елиминисани професор Мило Ломпар и други национално оријентисани кандидати. Навео је као битне особе у овом процесу Бојана Пајтића, Душана Петровића и немачки утицај. Но, није само питање нечије намере да се неко ветингује, него и могућности спровођења.
 

Поставља се питање ко је тај (не)формални центар моћи који је увео конспирацију, пленумашење као метод, који је листе држао у тајности, да би на крају ветинговао национално опредељене људе, да би листа била мистерија до задњег тренутка, да то успе да сппроведе и реализује без већих отпора у том табору, а да уједно и превари огроман број грађана Србије, који су национално опредељени, а гласаће за једну анархолеволибералну, грађанистичку, суштински другосрбијанску опцију, мислећи да тиме чини добро својој држави инароду. Од почетка је јасно да је то страни обавештајни фактор, који спроводи Операцију Покоравање Србије, при чему му асистира регионални подизвођач субверзивних радова према Србији у виду једне нама суседне земље. Показало се претходних дана да је студентска ветинг листа превара чиста. Српски народ је показао приликом Спасовданске литије, дочекивања Часног појаса Пресвете Богородице, сахране генерала Младића, да и поред вишедеценијског атаковања на његову свест, није национално одумро. Сада треба да покаже зрелост, да не упада трећи пут у замке подвале истог злог духа - као што је упао у време КПЈ, Отпора, а сада се то покушава преко ветинг листе. Избор је лак, само треба сабрати два плус два и укључити мозак и чуло наицоналног инстинкта.

Пише: Урош Николић, политиколог