Ваше презиме је можда права мала породична историја: Ево шта можете сазнати из неколико слова
Потписујете га по неколико пута недељно, на признаницама, у банци, на родитељским састанцима. Презиме на ић носи око две трећине људи у Србији, а скоро нико не зна да то последње словце није украс него реченица у минијатури. Оно нешто тврди. Нешто конкретно, о човеку који је живео пре неколико векова и чије име је неким чудом преживело до ваше личне карте.
Шта заправо значи наставак -ић у презимену, открива Крстарица. Најкраћи одговор: -ић је деминутив, умањеница. Исто оно што претвара град у градић, брод у бродић, камен у каменчић. У презименима не значи „мали“, него „син од“. Петровић је син Петров. Јовановић је син Јованов, преко облика Јован-ов-ић. Марковић је потомак неког Марка који се изгубио у времену, али му име и даље изговарате сваки пут кад се представите.
Значи, ваше презиме је дословно надимак вашег претка плус реч која каже „ово је његов клинац“. Ништа свечаније од тога. Ништа мање свечано, такође.
А зашто име у средини презимена често није било име? Ту прича постаје занимљива. Нису сви преци носили крсна имена. Ковачевић вуче корен од заната, Поповић од свештеника у кући, Вукић и Вучковић од вука, јер се веровало да дете заштићено именом звери неће умрети мало. Ћосић је потомак човека који није имао браде. Белић је дошао од светле косе.
Погледајте средњи део свог презимена и склоните наставак. Оно што остане је или име, или занат, или надимак који је неко добио у селу и никад га се није решио. Надимци су наџивели људе.
Презиме на ић није само српско, и то многе изненади. Често се чује да је ић национални печат. Није. Исти наставак постоји код Хрвата, Бошњака, Црногораца, а у Словенији се јавља као -ич, у Пољској као -wицз, у Русији као -ич у очеству. Све то долази из истог прасловенског корена. Наставак је језички, а не етнички, и то је вероватно најкориснија ствар коју можете знати о сопственом презимену.
До деветнаестог века већина људи на Балкану није имала стално презиме у данашњем смислу. Син Милана Петровића звао би се Милановић, па би његов син био нешто треће. Презиме се мењало из колена у колено, као што се данас мења број телефона.
Тек кад су државе увеле пореске књиге, војне спискове и матичне евиденције, презиме је морало да се замрзне. Ваше презиме је заправо фотографија једног тренутка, снимљена оног дана кад је ваш чукундеда стао пред писара. Да је дошао две генерације раније, данас бисте се другачије звали.
Шта урадити ако желите да сазнате више о свом пореклу? Почните од најстарије живе особе у породици и питајте за славу, не за презиме. Крсна слава се преноси верније од имена и често повеже гране које су се одавно разишле. Затим потражите матичне књиге у архиву општине одакле је породица, ту се обично стиже до средине деветнаестог века.
Не верујте олако сајтовима који за пар евра нуде „историју вашег презимена“. Већина продаје исти текст свима са истим наставком. Права прича је у селу, у црквеној књизи и у сећању неке тетке која памти ко је коме брат од стрица, пише Крстарица.