АУТОРСКИ ТЕКСТ ПРОФ. ДР БОРИСА СТОЈКОВСКОГ ЗА КЦНС Блокаде факултета као врхунац злоупотребе система образовања - ДА ЛИ СМО НАУЧИЛИ ЛЕКЦИЈЕ?
На универзитетима у Србији 1. октобра традиционално почиње нова школска, односно академска година. У нормалним околностима то би био повод за разговоре и анализе везане за наставни процес и научна истраживања или пројекте који се спроводе на високошколским установама диљем Србије.
Нажалост, међутим, захваљујући екстремистичком блокадерском покрету већ другу узастопну школску годину на универзитетима дочекујемо са ружним реминисценцијама на период од децембра 2024. године. По лошем памтимо највећу кризу на универзитетима и уопште у образовном систему у последњих неколико деценија која је за циљ несумњиво имала не само девастирање целокупног српског образовног система него и рушење државе.
Шта су блокаде и блокадерски покрет донели као највеће зло Србији? Најпре, распламсавање блокада универзитета, иначе противзаконитих активности, довело је до наглог прекида наставног рада на нашим високошколским установама. Уместо редовног одржавања предавања, вежби, консултација, испита и свих других природних активности за универзитете, добили смо претварање факултета у идеолошке таборе и ћелије организација које су за циљ имале дестабилизацију друштва. Дакле, све оно што је потпуно супротно дефиницији универзитета као заједнице професора и студената. Злоупотребљен је на најеклатантнији и најфлагрантнији начин појам аутономије универзитета. Свако незаконито деловање, попут блокада и свих друг их активности које су пратили ово понашање, окарактерисано је као некаква аутономија универзитета, слобода говора и мишљења или томе слично. Појавно, сигурно је лисица која је протрчала новосадским Филозофским факултетом, најупечатљивија слика која донекле најбоље осликава размере катастрофе које су универзитетима донеле ове незапамћене блокаде. Претварање факултета у сквотове, хипи-комуне (без икакве суштинске везе са хипи-покретом), у потпуности је срозало улогу високошколских установа које за циљ имају да школују квалитетан кадар и унапређују сваки сегмент друштвеног живота у Србији.
Друга највећа, и дубоко сам убеђен најразорнија, последица ових противзаконитих (па и неразумних) потеза јесте сејање подела и мржње у друштву. Блокадери и њихови инспиратори су започели прљаву кампању ширења мржње и стигматизације свих које перцепирају као своје политичке и идеолошке противнике. Створили су једну стравичну поделу у друштву да можете бити само за и против њих, јер ако нисте на њиховој страни ви сте, по аутоматизму, за владајућу странку. На тај начин искључили су не само бројне присталице Српске напредне странке и председника Александра Вучића и приступили њиховој потпуној дехуманизацији, већ су одбацили и све људе који се политиком не баве или ствари посматрају на неки други начин који није у сагласности са блокадерским светоназором. Њихова наметнута визура Србије и света постала је псеудорелигијски credo који је попримио облике догме са крајње бизарним ритуалима. Свако ко у њихову догму не верује, а то је огромна већина студената, наставног кадра и уопште свих грађана Србије, добијао је подругљиве надимке и увреде. Размере њиховог ширења мржње и увреда изгубиле су сваки резон. Довољно је само летимице погледати друштвене мреже и видети на колике су изливе мржње спремни блокадери.
Та страховита мржња која је посејана иде до екстрема где су колеге престале да се јављају једни другима. Штавише, појединци су одбили да шаљу радове за часописе, да буду рецензенти и тиме колегама додатно компликовали научни рад. Блокадери су учинили да је вододелница међуљудских односа постала идеологија блокадерског покрета. Ако сте само за то да се живи нормално, мирно, да се ради а не да се користи свака прилика за изазивање насиља, мржње и вређања људи, већ сте окарактерисани као непријатељ. И управо је то сигурно најгора последица свега што нам се десило од децембра 2024. године када су под велом и маском борбе за одговорност за новосадску трагедију од 1. новембра и урушавања надстрешнице, заправо блокадери кренули у рушење државе преко образовног система. Политици није место на универзитету, а још мање у основним и средњим школама, међу малолетном децом. Идеолошко деловање је законски забрањено, једнако као и свако друго политичко организовање. Изричитост законодавца је јасна и у Србији једнако као и у другим земљама, где се било какво политичко и идеолошко деловање уме веома строго кажњавати. Сведочили смо изливима озбиљне полицијске акције против студената на универзитетима у Сједињеним Америчким Државама или Немачкој, када су се протести одржавали поводом кризе и ратова који се воде на Блиском Истоку, дакле хиљадама километара од самих универзитета.
Јасно је да је идеологизација високог образовања у Србији активност која постоји од 1945. године наовамо. Чињеница је да је претходних деценија било одвећ исувише примера не само огољеног непотизма, него и запошљавања не по научним и људским квалитетима, него по идеолошкој подобности, због чега велики број чланова академске заједнице, нажалост, нема никаквог моралног скрупула, а научно нису оставили никакав траг. У суштини, поједини се ту никада нису ни бавили никаквом науком. У таквим околностима, многи међу блокадерима-предводницима су заправо људи који су ту све време да шире екстремну лево-либералну идеологију и сада се указала прилика да изманипулишу део студената и под маском борбе за праведније друштво да покушају да спроведу обојену револуцију и да дестабилизују државу. У томе, на срећу, нису успели, држава је показала издржљивост и одлучност и упркос заиста жестоким нападима и много тешким искушењима успела да превазиђе овај нимало лак налет блокадера.
Но, мржња коју су посејали и индуковали према онима који се не слажу са оваквим начином злоупотребе факултета и универзитета је остала. Таргетирање и стигматизација и професорског кадра и студената била је беспоштедна и изазвали су лавине и бујице излива мржње и ружних речи својих истомишљеника у јавном простору. Уместо толеранције, културе дијалога, поштовања различитости, колегијалних и људских односа, понудили су поделу друштва, мржњу, етикетирање и вређање. То је нешто што ће заиста тешко да буде превазиђено, ма колико апели за дијалог, мир, стабилност и дијалог у друштву били јаки. Пружену руку имају од врха државе, председника Републике Србије Александра Вучића, његовог саветника Милоша Вучевића, па све до свих оних грађана ове земље, професора, студената и свих других који желе да живе у миру и стабилној држави и немају проблем да разговарају са сваким, без обзира на политичко и идеолошко усмерење, докле год се комуницира на адекватан и цивилизован начин. Уосталом, зар размена мишљења и аргумената није обогаћујућа сама по себи? Зар заиста права различитост јесте да будемо једно и да разговарамо без обзира да ли подржавамо власт, опозицију или смо сасвим аполитични и неутрални када су овакве теме у питању. Одговор на то, нажалост, и даље су само мржња и стигматизација људи.
Разарање ауторитета универзитета, али и професије наставника и професора на свим нивоима школовања је такође једна јако тешка последица блокадерског деловања у последње две године. Томе су замајац дали и они професори који су беспоговорно о безрезервно подржали блокаде и чак допустили себи да следе огромну мањину екстремиста међу студентима и да их проглашавају за нобеловце, будућност Србије, те младост коју треба следити. Таква манипулација је озбиљно проблематична, будући да универзитет у својој основи, како смо истакли, је заједница професора и студената. Неспорно је да професори треба да саслушају мишљења и размишљања својих студената, али исто тако, не треба заборавити да смо ми ту и да та мишљења усмеримо, те да их учинимо критички заснованим, а не идеолошки обојеним, што је ионако и законски забрањено.
Овом приликом нећемо се задржавати на другим јако битним последицама блокада. Ту су најпре тешко надокнадиви часови вежби и предавања, пре свега када су у питању примењене науке. Ту је и недостатак социјализације, тако значајан када сте млада особа која је дошла у други град на студије. Уместо лепих успомена и дружења у студентским данима, огроман проценат наших академаца остао је ускраћен за целу једну школску годину, а све због агресивне мањине која је помислила да се може играти државом и политиком. Када се додају две школске године које су пропуштене због пандемије, добијамо укупно три године које су многе генерације провеле одсечене од школског система, образовања и учења. То представља заиста озбиљан ударац на школовање низа младих нових генерација. При томе, пандемија је била нешто што је захватило цео свет и што је сасвим исклизнуло из било каквих оквира нормалног живота. Блокаде факултета, пак, индуковане су споља и представљале су озбиљан и тежак ударац који је већ довео до стагнације рада на универзитетима, а у многим аспектима и до опадања научне продуктивности.
Све ово напред речено најбоље показује колико је бесмислена идеја да се блокира рад наставе и високошколских установа. Заиста, не можемо довољно пута поменути да политика мора бити одвојена од факултетских зграда и универзитетских кампуса, а о школама да не говоримо. Идеја да се иде у блокаде или одлагање чак почетка школске године због предизборне кампање и политичког деловања представља још један у низу страшних насртаја на образовни систем, а још више противзакониту злоупотребу наших универзитета. Наш заједнички задатак јесте да 1. октобра започнемо са пријемом бруцоша и да крене нормално наставни процес. Све остало је сасвим легитимно, али искључиво ван факултета. Тамо сваки студент или сваки припадник наставног и ненаставног особља на факултетима, универзитетима и високим школама има апсолутно право да буде политички активан и да гласа за опцију коју год жели 25. октобра на ванредним парламентарним изборима. Уосталом, загарантовано демократско право јесте да сваки грађанин бира и да буде биран. Нити се може, нити треба, икоме забранити политичка активност, активизам или пак пасивни приступ, неутралност и апстиненција. Све су то сасвим легални и легитимни ставови које свако може слободно да исказује, докле год је у границама закона.
Улазимо у октобарски испитни рок на факултетима у Србији. Заједно са студентима који полажу испите, октобар ће бити и месец где ће држава и друштво полагати испит и где ће се моћи најбоље сагледати јесмо ли као целина научили лекције које се тичу функционисања државе и високошколских установа. Заједнички циљ треба да нам буде да тај испит положимо са највишом оценом и покажемо да смо зрело и одговорно друштво које неће бирати пут хаоса, анархије, безумља, мржње и потпуне блокаде не само универзитета него целе земље. Млади људи имају енергију, имају срце које их води, и од тога нема суштински ни ништа природније. Зато је потребно да се та енергија усмери у нешто креативно, у учење, у рад у свакодневну борбу да се усавршавањем и учењем заједно са својим професорима, заиста изгради боља будућност у Србији. Манипулисање омладином ни на који начин неће решити нити један друштвени проблем, већ ће створити нов, а оне који стоје иза овог покрета неће довести на власт, то је ваљда свакоме већ јасно. Злоупотреба образовног система, кроз покушаје незаконитог блокирања рада универзитета више не сме да се догоди и искрено се надамо да неће бити потребе да се тако нешто и спречава. Постоји довољно проблема и у образовању, и у науци, и они треба да се решавају искључиво у институцијама система, кроз дијалог релевантних политичких чинилаца и наравно академске заједнице. На крају овог месеца, треба да се погледамо у очи, да пружимо једни другима руку, да успешно положимо испит и зрелог друштва и државе и да наставимо путем стабилност. На универзитетима и факултетима треба да се бавимо наставом, науком, да своје студенте подучавамо, да сви заједно критички промишљамо наше научне области и да кроз то им свима објаснимо и покажемо како се може на прави начин допринети развоју наше земље.