Тридесет и једна година од масакра у Вариводама: Некажњено убиство српских стараца и системско прикривање злочина

У ноћним сатима 28. септембра 1995. године, готово два месеца након завршетка војно-полицијске акције „Олуја”, неколико припадника хрватских војних и полицијских снага упало је у село и ватреним оружјем усмртило деветоро српских цивила старије животне доби.

Сва убиства почињена су на кућном прагу, у двориштима и кућама мештана који су остали у својим домовима верујући да су сигурни. Према званичним подацима, жртве злочина у Вариводама су:

• Јован (Василије) Берић (1920)

• Јован (Јандрија) Берић (1939)

• Мара / Марија (Божо) Берић (1926)

• Марко (Голуб) Берић (1913)

• Милка (Шпиро/Голуб) Берић (1924)

• Радивој (Јован) Берић (1926)

• Шпиро (Милан) Берић (1940)

• Душан (Мирко) Дукић (1937)

• Мирко (Јово) Покрајац (1911)

На овом подручју у истом периоду страдао је и Угљеша (Душан) Илијашевић (рођен 1944. или 1950. године), чије су околности страдања између 1. и 27. септембра 1995. остале неразјашњене.

Тајно сахрањивање у масовну гробницу и каснија идентификација

Након масакра, сва тела убијених мештана су покупљена и сахрањена у масовну гробницу на градском гробљу у Книну, без претходно урађене обдукције, уз извршен само спољни преглед тела. Тек 2001. године извршена је ексхумација свих тела са книнског гробља, након чега су жртве коначно идентификоване и предате породицама ради достојанствене сахране.

Према попису из 1991. године, Вариводе су имале 477 становника и сви су били српске националности. Након ратних дешавања и депопулације, број мештана драматично је опао, па је према попису из 2011. године у селу живело свега 124 становника, махом старије животне доби.

Судске фарсе, ослобађајуће пресуде и преседан Врховног суда

За овај ратни злочин првобитно су се сумњичила шесторица припадника хрватских редарствених снага. Међутим, након поступка пред Жупанијским судом у Задру и поновљеног суђења пред Жупанијским судом у Шибенику, сви оптужени су ослобођени кривице. Тиме је истрага формално враћена на почетак против „непознатих починилаца”, а до данас нико није кривично одговарао нити је правноснажно осуђен за директно извршење убистава.

Заокрет у правној борби породица жртава догодио се 18. јануара 2012. године, када је Врховни суд Републике Хрватске донео решење којим се прихвата ревизија тужбе Јована Берића и његових сестара. Врховни суд је у овој одлуци заузео став да је смрт Радивоја и Марије Берић узрокована терористичким актом, односно актом насиља извршеним из политичких побуда са циљем изазивања страха, ужаса и осећаја личне несигурности грађана.

На основу тог преседана, утврђена је одговорност Републике Хрватске по начелима друштвене солидарности и правичног обештећења, независно од тога што починилац злочина није кривично прогоњен нити проглашен кривим. Након тога, Општински суд у Книну је 23. јануара 2013. године донео пресуду којом је Хрватској наложено да деци убијених Радивоја и Марије Берић исплати одштету у износу од 540.000 куна.

Ипак, и поред материјалног обештећења пред грађанским судовима, породице жртава и српска заједница у Хрватској подсећају да кривична правда ни после 31 годину није задовољена, јер убице српских стараца у Вариводама и даље уживају слободу.