ПЕЛЕН КОЈИ ЈЕ ПОРАЗИО МАЛАРИЈУ: Како је рукопис стар четири века променио историју медицине

Кинески фармаколог Ту Јујуо добила је Нобелову награду за физиологију или медицину за откриће артемизинина, супстанце изоловане из наиглед обичне биљке пелен (Artemisia annua), која је заувек променила ток борбе против маларије — болести која је, пре појаве овог лека, годишње односила више од милион живота широм света.

Прича о овом открићу звучи као да је измишљена за филм, али сваки њен детаљ је документован, проверен и, на крају, награђен најпрестижнијим признањем у науци. И баш зато што спаја древну мудрост и строгу научну методу, ова прича данас поново добија на значају, у тренутку када се све више говори о такозваним „природним лековима” против паразита, док стварна наука иза артемизинина остаје, зачудо, слабо позната широј јавности.

Рукопис стар вековима

Прича почиње шездесетих година прошлог века, у јеку Вијетнамског рата, када је кинеска влада, на молбу северновијетнамских савезника чије су трупе масовно оболевале од маларије отпорне на тадашње лекове, покренула тајни истраживачки подухват познат под шифром Пројекат 523. Ту Јујуо, тада истраживач у Институту за традиционалну кинеску медицину у Пекингу, добила је задатак да води тим који је проучио више од две хиљаде рецепата народне и традиционалне кинеске медицине, трагајући за супстанцом која би могла да заустави једноћелијског паразита из рода Plasmodium, узрочника маларије.

Прегледајући старе текстове, укључујући списе из династија Џоу, Ћинг и Хан, наишла је на пресудан траг у делу „Приручник хитних рецепата за случај нужде”, које је кинески лекар Ге Хунг написао око 340. године нове ере, дакле у 4. веку наше ере, пре готово седамнаест векова, а не, како се понекад нетачно препричава, само пре четири века. У том тексту је писало да пелен не треба кувати, већ намакати у хладној води. Та, наиглед споредна напомена, показала се кључном. При загревању се активна супстанца из биљке једноставно распада, па су сви дотадашњи покушаји да се добије делотворан екстракт класичним кувањем пелена нужно пропадали. Ту Јујуо је применила хладно екстраковање етром уместо уобичајеног кувања и успела да изолује чисто једињење које је касније названо артемизинин, доказујући да оно уништава маларијског паразита потпуније и брже од било ког дотадашњег лека, и то без изузетка, у свим испитиваним узорцима на зараженим животињама. Према више извора, пре него што је супстанцу тестирала на пацијентима, сама се пријавила као први испитаник, уверена у исправност сопственог открића. Оно што ову причу чини посебно упечатљивом није само хемијска формула, већ обрт у начину размишљања: кључ је лежао пред свима, у тексту старом вековима, али тек је неко ко је знао где и како да тражи успео да га препозна и правилно употреби.

За ово достигнуће Ту Јујуо је 2015. године добила Нобелову награду за физиологију или медицину, поставши тек дванаеста жена у историји која је освојила ово признање у области медицине, и први научник из континенталне Кине који је икада добио Нобелову награду у природним наукама — упркос томе што никада није стекла докторат, нити је студирала или радила у иностранству, што је у научним круговима Кине дуго сматрано њеним недостатком, све док се није показало супротно.

Како артемизинин убија паразита изнутра

Молекул артемизинина садржи необичну хемијску структуру познату као ендопероксидни мост — кисеонични мост унутар самог молекула, редак у природи. Када артемизинин доспе у маларијског паразита, гвожђе које је паразит накупио разлажући хемоглобин из заражених црвених крвних зрнаца дословно цепа тај мост. При том цепању настају изузетно реактивни слободни радикали који потом нападају протеине и мембране паразита изнутра, уништавајући га у кратком року.

Генијалност овог механизма лежи у томе што артемизинин, у суштини, окреће паразитово сопствено оружје против њега самог. Plasmodium накупља гвожђе управо зато што се храни хемоглобином, а то исто гвожђе активира лек који га уништава, што значи да је напад усмерен тачно тамо где паразит живи, и нигде другде. То објашњава и зашто се отпорност на артемизинин, за разлику од готово свих других антипаразитских лекова, развија изузетно споро: обични лекови нападају тачно одређени протеин или ензим који паразит временом може да измени мутацијом, док артемизинин ствара хаос од слободних радикала коме се није лако прилагодити мутацијом, јер не постоји једна тачка напада коју би требало „заобићи”.

Друга половина награде коју ретко ко помиње

Мање је познато да Ту Јујуо те године није била једина награђена за открића у области паразитологије. Другу половину Нобелове награде за 2015. годину поделили су ирско-амерички научник Вилијам Кембел и јапански микробиолог Сатоши Омура, за откриће авермектина, потпуно другачије класе антипаразитских једињења, изолованих из бактерија које живе у земљишту. Омура је изоловао сој бактерије с необичним својствима, а Кембел је показао да једињења која та бактерија производи уништавају широк спектар паразита код животиња и људи. На основу авермектина развијен је лек ивермектин, који је постао стандардно средство у лечењу речног слепила (онхоцеркозе) — болести која је до тада сваке године трајно ослепљивала милионе људи у Африци — као и лимфне филаријазе и низа цревних паразита.

Механизам авермектина потпуно је другачији од артемизининовог: ова једињења блокирају пренос нервних импулса код паразита преко посебних рецептора, изазивајући парализу и смрт паразита, док код људи и животиња са развијеним нервним системом одговарајући рецептори функционишу другачије и налазе се иза крвно-мождане баријере, до које ивермектин у терапијским дозама практично не допире. Зато је безбедан за човека, а смртоносан за паразита. Чињеница да су исте године награђена два потпуно независна открића заснована на природним једињењима против паразита није случајност, већ потврда да је природа, кроз милијарде година еволуције, већ развила арсенал супстанци за борбу против паразита — наука их је само морала препознати и научити да их правилно користи.

Управо ову везу између древног знања и савремене науке обрађује и видео-прилог руског YouTube канала „Медицина без митова”, чији аутор, представљен као Игор Иванович, у свом образовно-популарном садржају повезује историју открића артемизинина са практичним питањем које многи превиде: „Како уопште препознати и дијагностиковати паразитску инфекцију када симптоми годинама личе на све и ништа?” На садржај овог прилога ослањамо се у наставку текста, у делу који се бави најчешћим паразитима, распрострањеним заблудама о њиховом лечењу и савременим медицинским смерницама.

Невидљиви станари који опстају и поред уредних анализа

Маларија је за већи део Европе, укључујући Русију одакле долази изворни видео, и Балкан, углавном географски удаљена претња. Али то не значи да смо поштеђени паразита, само су у питању друге врсте, много ближе свакодневном животу него што се чини. Жинардијаза, инфекција изазвана паразитом Giardia lamblia (у руском говорном подручју позната као „ламблиоза”), представља једну од најраспрострањенијих цревних паразитских инфекција, са процењеним присуством код десет до тридесет одсто деце у појединим срединама. Овај паразит насељава танко црево и храни се хранљивим материјама које би требало да апсорбује домаћин, а симптоми — надутост после млечних производа, нестабилна столица, повремена мучнина, смањен апетит код деце, толико су неупадљиви да многи носиоци инфекције годинама немају појма да је уопште имају.

Слично важи и за цревне паразите попут људске глисте (Ascaris lumbricoides), која се преноси преко неопраних руку, поврћа и воћа и може нарасти и до тридесет центиметара, опстајући у организму годинама, као и за дечју глисту одговорну за оксиурозу, чији је најпрепознатљивији знак ноћни свраб у пределу чмара. Посебан ризик представља и токсокароза, инфекција коју изазивају паразити паса и мачака чија јаја доспевају у земљу преко животињског измета, најугоженија су деца која се играју у песку, при чему ларве у људском организму не сазревају у одрасле црве, већ мигрирају кроз ткива изазивајући упале, кашаљ, кожне осипе, увећане лимфне чворове, а понекад и оштећење вида. У регионима где се традиционално једе сирова или слабо сољена речна риба, у изворном видеу се помињу руски Сибир и Поволжје, посебно је присутна описторхоза, инфекција пљоснатaим црвима који настањују жучне канале и панкреас и могу тамо опстати деценијама, изазивајући болове испод десног ребра, поремећаје варења и хроничан умор, а при дуготрајном присуству и значајно повећавају ризик од малигних обољења жучних путева.

Заједничка црта свих ових инфекција јесте да их је изузетно тешко посумањати на основу уобичајених симптома и још лакше дијагностиковати стандардним прегледом — општа анализа крви често је уредна, а ултразвук не показује промене, што значи да је за поуздану дијагнозу потребна циљана, специфична дијагностика, а не рутински скрининг.

Пет заблуда које људе воде на погрешан траг

Прва и најјопаснија заблуда јесте уверење да негативан налаз анализе столице на јаја паразита аутоматски значи да паразита нема. Стандардна анализа столице има изразито ниску осетљивост, јер паразити излучују јаја периодично, а не континуирано, па је за поуздано искључивање, на пример, жиардијазе потребно троструко поновљено испитивање столице у размаку од неколико дана, или тест на антиген паразита у столици, док се сумња на описторхозу и токсокарозу проверава специфичним антителима у крви.

Друга заблуда гласи да се пелен може безбедно пити у виду чаја, самостално и превентивно, против паразита. Обична горка биљка пелен у виду чаја садржи занемарљиву количину артемизинина, недовољну за било какво терапијско дејство, док истовремено садржи и тујон, неуротоксичну супстанцу која је при дужој употреби у већим дозама штетна, што значи да самолечење чајем од пелена без постављене дијагнозе није превенција, него непотребан ризик. Трећа заблуда тврди да артемизинин лечи све врсте паразита, док је он у стварности превасходно антималаријски лек, делотворан и против токсоплазме и појединих других једноћелијских паразита, али знатно слабији или готово неделотворан против цревних глиста и жиардије, за које постоје сасвим друге, специфичне терапије, универзалног антипаразитског лека једноставно не постоји.

Четврта заблуда подразумева да паразити увек изазивају упадљиве симптоме које је немогуће превидети, док већина паразитских инфекција протиче хронично и са минималним тегобама, жиардија код одрасле особе са уредним имунитетом уме да опстане годинама без иједне притужбе, а описторхијске глисте живе у жучним путевима деценијама док се човек не навикне на благу нелагодност и једноставно не оде код лекара. Пета заблуда, коначно, гласи да одсуство симптома значи да лечење није потребно, док откривен паразит, чак и без икаквих тегоба, обично захтева терапију јер носилаштво представља ризик од преношења инфекције на укућане, посебно децу будући да пад имунитета може било када активирати симптоме јер поједини паразити, попут описторхијских глиста, дугорочним присуством оштећују органе чак и када нема видљивих знака болести. Одлуку о лечењу асимптоматског носилаштва, наравно, увек доноси лекар инфектолог, а не пацијент сам.

Шта савремена наука данас заиста зна о пелену и артемизинину

Комбинована терапија на бази артемизинина данас представља званичну прву линију лечења маларије према препорукама Светске здравствене организације: артемизинин брзо уништава велику већину паразита, док други лек у комбинацији уништава преостале, чиме се додатно смањује ризик од развоја отпорности. Захваљујући оваквом приступу, смртност од маларије у свету је, према подацима Светске здравствене организације, у периоду између 2000. и 2013. године смањена за готово половину — код деце млађе од пет година чак и нешто више, што откриће Ту Јујуо директно повезује са спасеним животима на глобалном нивоу.

Истраживања последњих година иду и даље од маларије. Артемизинин показује активност и против токсоплазме, једноћелијског паразита који код великог дела популације обично мирује у организму док га имуни систем држи под контролом, али који при слабљењу имунитета може да се активира и захвати мозак, а стандардни лекови за токсоплазмозу имају озбиљне нежељене ефекте, што ово истраживање чини посебно релевантним. Најнеочекиваније подручје истраживања јесте онкологија: неколико лабораторијских и раних клиничких студија указује да артемизинин и његови деривати показују активност против појединих туморских ћелија, вероватно путем сличног механизма као код маларије, будући да туморске ћелије такође накупљају веће количине гвожђа од здравог ткива, што их чини подложним истом принципу разградње слободним радикалима. Ова истраживања су, међутим, тек у раној фази и до примене у клиничкој пракси је, по свему судећи, још далеко.

Оно што из свега овога јасно произлази јесте да артемизинин, упркос свом пореклу из народне медицине, остаје строго лек на рецепт који се примењује искључиво према медицинским индикацијама и под надзором лекара — самолечење овом супстанцом, у нади да ће деловати против паразита или, још горе, против малигних обољења, без постављене дијагнозе и лекарске контроле, није наставак народне традиције, већ непотребан и потенцијално опасан медицински ризик.

Исправка једне нетачности из изворног видеа: на самом почетку снимка аутор наводи да је пресудан рецепт пронађен у рукопису „старом четири века”, да би нешто касније, говорећи о истом тексту, исправно рекао да је реч о трактату из IV века наше ере, што је разлика од више од хиљаду година. Тачан податак, према званичним изворима Нобеловог комитета, јесте да је реч о спису из око 340. године нове ере, дакле старом готово седамнаест векова, а не четири.

Прича о Ту Јујуо и артемизинину спада у редак пример у коме популарна научна интерпретација не мора много да претерује да би звучала сензационално. Нобелова награда, милиони спасених живота и древни рукопис као исходиште открића су, све редом, проверљиве и документоване чињенице, потврђене и од стране самог Нобеловог комитета. Проблем настаје тамо где се ова легитимна научна прича искористи као увод у знатно клизавији терен, део садржаја овог типа, па и анализираног видеа, склон је да статистику о распрострањености паразита (попут навода да чак тридесет одсто деце носи жиардију) изнесе уопштено, без јасног извора или контекста региона на који се односи, чиме се код гледаоца лако ствара утисак да је реч о универзалној и алармантној појави, а не о распону који зависи од хигијенских услова, климе и конкретне популације. Исто тако, апел аутора да гледаоци у коментарима одговоре простим „да” или „не” на питање да ли су се икада тестирали на паразите јесте класична техника подстицања ангажовања на платформи, а не део медицинске едукације, и ту границу је корисно препознати. Коначна порука видеа / да народна мудрост о пелену има научну основу, али да то није позив на самолечење, ипак јесте медицински утемељена, што овај прилог сврстава у ред квалитетнијег популарно-научног садржаја на ову тему, уз уобичајену напомену да свака информација ове врсте треба да буде полазна тачка за разговор са лекаром, а никако замена за њега.

дp Горан Дејановић