770.000 ТОНА ХРАНЕ ЗАВРШИ У СМЕЋУ СВАКЕ ГОДИНЕ Део би могао да стигне до оних којима је потребна ИМА ЛИ РЕШЕЊА?

На Међународни дан свести о губитку и расипању хране, из „Банке хране“ упозоравају да проблем није само у количини хране која се баца, већ и у томе што Србија још нема довољно прецизне податке о томе где и колико отпада настаје.

Санида Кларић из хуманитарне организације „Банка хране“ оценила је да је за смањење расипања хране, осим промене односа грађана према храни, потребно увести и системска решења.

„Један од првих корака мора да буде прецизно мерење. Ми морамо да знамо колико хране бацамо, где настају највећи губици и ко ту храну баца“, рекла је Кларић за Euronews Србија.

Како је навела, процена од око 770.000 тона бачене хране годишње није потпуно прецизна, управо због недовољно развијене методологије за мерење отпада од хране. Посебан проблем представљају вишкови у трговинским ланцима, јер нема довољно података о количини хране која се баца непосредно пред истек рока.

Део тих вишкова стиже до банака хране, али је количина дониране хране, према речима Кларић, и даље мала у односу на укупне губитке.

Један од модела који би могао да послужи као пример јесте Словенија, где велики трговински системи имају обавезу да евидентирају количине хране које бацају. За стварање отпада предвиђене су и санкције, док се онима који успеју да смање количину отпада омогућавају одређени порески подстицаји, укључујући ослобађање од ПДВ-а.

У Србији се ради на изменама Закона о управљању отпадом, а међу темама је и усклађивање са правилима Европске уније која се односе на смањење губитака и расипања хране.

Према речима Кларић, предвиђено је смањење губитака у производњи за 10 одсто, док би циљ за домаћинства, ресторане, малопродају и дистрибуцију био смањење до 30 одсто.

„Ако желимо да решимо проблем, морамо да уведемо одговорност за оне који стварају отпад, али и да наградимо оне који га смањују“, навела је Кларић.

Као пример могућности да се оно што би иначе завршило као отпад искористи на другачији начин, Кларић је навела остатке из производње ајвара. Семенке и делови паприке који остају након прераде, како је објаснила, могу да се користе за добијање капсаицина, који се потом примењује у производњи сапуна.

Слични модели постоје и код других намирница. Делови кукуруза, према њеним речима, могу да се користе за производњу пасти за руке. На тај начин отпад добија нову намену, а истовремено се смањују загађење и емисије гасова са ефектом стаклене баште.

Када је реч о законским изменама, Кларић је указала да је отпад од хране већ препознат кроз раније измене прописа, док се сада разматра и концепт продужене одговорности произвођача. То би значило већу одговорност произвођача и великих система за количину отпада коју стварају, уз комбиновање подстицаја и санкција.

Разлика између „употребљиво до“ и „најбоље употребити до“

Важан део проблема је и начин на који грађани тумаче рокове трајања производа. Кларић подсећа да ознаке „употребљиво до“ и „најбоље употребити до“ немају исто значење.

Код производа попут млека, меса и рибе рок употребе мора да се поштује, док се „најбоље употребити до“ односи на производе као што су брашно, уље, шећер, тестенина и конзервирана храна. Код њих датум означава период до када производ задржава очекивани квалитет.

Проблем настаје и у продавницама, где се производи којима се приближава рок често касно снижавају или се не оставља довољно времена за њихово донирање.

„Трговци би требало раније да крену са снижавањем производа којима се приближава рок. Тако се повећава могућност да их неко купи, али и да се, уколико не буду продати, на време донирају“, рекла је Кларић.

Код донирања је, како је додала, време посебно важно. Храна мора довољно рано да стигне до банака хране како би могла да буде преузета, складиштена и дистрибуирана корисницима.

Банка хране Београд прикупља, складишти и дистрибуира вишкове хране преко мреже организација са којима сарађује. Према речима Кларић, у тој мрежи налази се више од 300 организација, међу којима су удружења грађана и Црвени крст.

Ипак, количина хране која се прерасподели и даље је мала у односу на укупне количине које заврше као отпад.

„Не можемо да прерасподелимо ни приближно онолико хране колико се баци. Зато је важно да прво измеримо где имамо највеће губитке, а онда да уведемо подстицаје за оне који отпад смањују и санкције за оне који га непотребно стварају“, истакла је Кларић.

Одговорност, међутим, није само на трговцима, произвођачима и држави. Део проблема настаје и у домаћинствима, због чега Кларић грађанима саветује да планирају куповину и оброке и да не купују више хране него што могу да потроше.

Уколико остане вишак, једна од могућности је да се подели са другима или донира.

Смањење расипања хране, осим социјалног и економског, има и еколошки значај. За производњу хране троше се вода, енергија и други природни ресурси, док одлагање отпада додатно доприноси емисијама гасова са ефектом стаклене баште.

Порука „Банке хране“ је зато да смањење количине бачене хране не зависи само од тога шта ће урадити појединац, већ и од тога колико ће произвођачи, трговински ланци и држава успети да успоставе систем у којем ће вишак хране бити искоришћен пре него што постане отпад.

Euronews