(ФОТО) ТРОВАЊЕ ЦРНОГ СТРВИНАРА ЗАВРШЕНО УСЛОВНОМ КАЗНОМ! ДЗППС пита: „Какву поруку шаљемо тровачима дивљих животиња?“

Окривљеном је, након споразума о признању кривичног дела са Основним јавним тужилаштвом у Нишу, изречена казна затвора од шест месеци, која се неће извршити уколико у наредне две године не почини ново кривично дело.

Овакав исход посебно забрињава имајући у виду околности самог случаја. Према информацијама које су објављене након полицијске истраге, отров је постављен на леш телета намењен дивљим зверима, док су околности на терену указивале да се на том локалитету систематски дуже време оставља отров. Отрован мамац остављен у природи довео је до угинућа црног стрвинара – строго заштићене врсте, која је данас практично ишчезла из наше земље.

У овом случају полиција је реаговала брзо и професионално. Након што су чланови ДЗППС-а пронашли отровану птицу и мамац и обавестили надлежне, полицијски службеници спровели су истрагу, идентификовали осумњиченог и прикупили доказе. И друге надлежне институције укључене у случај реаговале су на начин који је показао да Србија има капацитете да случајеве тровања дивљих животиња открије и процесуира. Управо због тога коначни правни епилог оставља горак укус.

Окривљени је процесуиран једино за кривично дело из члана 273. Кривичног законика – „Загађивање хране и воде за исхрану, односно напајање животиња“. Међутим, из јавно доступних информација о случају не види се да је страдање строго заштићене дивље уопште било битно у правном епилогу поступка.

“Црни стрвинар није само још једна птица која је случајно пронађена мртва поред отрованог мамца. Реч је о једној од најређих птица грабљивица Европе, врсти која је као гнездарица ишчезла из Србије и чијем се повратку на Балкан посвећују године рада, значајна финансијска средства и међународни програми заштите. Јединка страдала на Сврљишким планинама била је део управо таквих напора за обнову популације ове врсте на Балкану”, појашњава Слободан Марковић, орнитолог ДЗПППС-а. 

Због тога се мора поставити питање: ако намерно постављање отрованог мамца у природи, које за последицу има угинуће строго заштићене и у Србији ишчезле врсте, резултира условном казном – какву поруку тиме шаљемо будућим починиоцима?

Не споримо значај чињенице да је случај откривен, истражен и да је починилац процесуиран. Напротив, овај случај показује колико много може да се постигне када организације цивилног друштва, полиција и друге надлежне институције правовремено сарађују. Али управо зато сматрамо да казнена политика мора да прати квалитет рада институција које случај откривају и истражују.

“Тровање дивљих животиња није безазлен прекршај нити локални инцидент. Отровни мамац остављен у природи не бира своју жртву. Од њега могу страдати грабљивице, лешинари, сисари, домаће животиње, али може представљати опасност и за људе. Један отровани леш може довести до страдања већег броја животиња и имати последице далеко изван места на којем је отров првобитно постављен“, додаје Марковић.

Колико отровних мамаца се у овом тренутку налази на планинама широм Србије постављених са намером да се убију вукови, шакали или лисице? И колико ће дивљих животиња, страдати у најгорим мукама само зато што су наишле на такав мамац? Сваки отров остављен у природи представља неконтролисану претњу – једном постављен, он не бира своју жртву.

Посебно је тешко прихватити овакав исход у тренутку када се у Србији и суседним државама улажу огромни напори у повратак лешинара на подручја са којих су нестали. Источна и Јужна Србија имају потенцијал да поново постану подручја на којима ће се ове врсте редовно појављивати, а једног дана можда и поново гнездити. Међутим, обнова њихових популација нема смисла уколико истовремено не постоји ефикасан систем одвраћања и кажњавања људи који постављају отров у природу.

Зато овај случај не би требало да буде крај поступања институција, већ повод за озбиљно преиспитивање начина на који се случајеви тровања дивљих животиња правно квалификују и санкционишу у Србији.

Друштво за заштиту и проучавање птица Србије наставиће да пријављује случајеве тровања и других облика страдања дивљих животиња, да сарађује са полицијом, тужилаштвима и другим надлежним институцијама и да инсистира на томе да тровање дивљих животиња буде препознато као озбиљан облик криминала против природе.

Повратак црног стрвинара и других ишчезлих врста у Србију неће зависити само од рада биолога и еколога. Зависиће и од тога колико је наш правосудни систем спреман да њихово намерно угрожавање схвати озбиљно.