Родом из Београда, посао га је навео у наше крајеве, где је оставио такав печат да га никад нећемо заборавити. Наиме, водио је комплетну изградњу Српског народног позоришта и Спенса, три највише куле у граду, домова здравља, радио је и део Института у Сремској Каменици, обнову Цркве Светог Николе у Сремским Карловцима...
– Волим кад с децом прођем улицама па ми кажу да ће ме се сетити кад год да погледају у те зграде. Леп је осећај, баш зато што су то највећи објекти, настали у време када је градоначелник Новог Сада био Јова Дејановић – присећа се Дејан, на чији је предлог Егзит фестивал смештен управо на Петроварадинску тврђаву.
Био је и део тима задуженог за уређење Индустријске зоне на Клиси, предложио је измене и уређење Културног центра у Бегечу, као и Дома пензионера, а и нови Културно-информативни центар у Футогу његових је руку дело. На тај начин је, како каже, испунио свој животни циљ. А сад, откако је у пензији, има времена да се посвети још једној својој љубави – сликању.
– Користим се пастел техником јер је мање захтевна, боје се брзо суше па се лакше и ради – наводи наш саговорник. – Не волим да прецртавам, већ сликам визуелно. Изађем напоље, изнесем штафелај и сликам. Могу рећи да припадам импресионизму. Сад радим нове слике. Имам и слику бегечког петла јер, кад сам дошао у Бегеч, прву ноћ легнем, а ујутру ме пробуде распевани петли. И тако схватим да је он газда села, диктира јутарње буђење.
Откако је у пензији, у коју се пре три године ушушкао уз несвакидашњу свечаност, односно изложбу у Удружењу ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Војводине, чешће слика, нарочито кад је напољу свежије. У слободно време воли и да засвира гитару у свом музичком атељеу, а како и не би када је својевремено свирао у бендовима „Индекси” и „Корни група”.
Дејан Рапаић је један од новијих мештана Бегеча, који је лане одлучио да купи кућу у том месту. Како каже, двоумио се између Бегеча и Лединаца, а победник дуела је очигледан.
– Волим лов и риболов, пешице могу да одем до воде, мир је у селу и људи су фини – каже Дејан, који се, можда, навикао на живот у Војводини, али чији се „београђански” акценат не губи. – Сви се јављају на улици и чим виде или чују да нешто радиш, косиш траву и слично, одмах прилазе да помогну. Навикао сам се овде и нисам се покајао.
Текст и фото: Л. Радловачки
Пројекат „Приградска насеља Новог Сада” суфинансиран је од стране Града Новог Сада, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
