Крајем 18. и почетком 19. века на простору Хабзбуршке монахије, стрељачка друштва оснивају се првенствено како би се становништво обучило за руковање оружјем, како би се окупили ратни ветерани и како би становништво кроз спортско пуцање усавршавало своје ловачке вештине.
Стрељачко друштво у Новом Саду основала је група грађана 25. јуна 1790. године, а у време оснивања дружина је имала 30 чланова, док је наш град имао тек нешто више од 10.000 становника. Чланови друштва били су богати и угледни и новосадски грађани који су могли финансирати набавку оружја, муниције, опреме. У почетку чланови су већином били Немци, потом Срби, а касније су се придружили Мађари и припадници других националности. Како објашњава директор Историјског архива града Петар Ђурђев, добро припремљен план и жеље оснивача наишле су на отпор друштвене реалности.
- Првобитна зграда и плац који су били дати стрељачком друштву, градске власти су одузеле и искористиле за изградњу фабрике свиле – појашњава Ђурђев. - У спор који је настао између Града и Стрељачког друштва, умешало се и Намесничко веће из Пожуна које је тражило да се тачно одреди место за вежбе стрељачког друштва. Такође, сматрало се да је стрељаштво спорт који је пун опасности, те да лако може доћи до повреда опасних по живот.
Због недостатка простора Друштво је 1797. године купило трошну кућу на градској периферији од Пала Чонградија за 423 форинте. Према речима Ђурђева, предузимљиви чланови друштва убрзо су проширили плац и саградили нову кућу од дасака у којој се налазила гостионица и топло купатило, а у делу великог дворишта уређен је простор за стрељану. Стрелиште је потпуно реновирано 1846. године али је приликом бомбардовања Новог Сада 12. јуна 1849. године изгорело и знатно оштећено, те је престало да ради, све док није обновљено захваљујући залагању чланова и помоћи добротвора. За прославу стогодишњице Стрељачке дружине 1890. године подигнут је Стрељачки дом, импозантна зграда у еклектичком стилу, какву је грађани данас познају, по пројекту Ђерђа (Георга) Молнара, док су грађевински радови били поверени предузимачу и градитељу Карлу Лереру.
Активан до 1960. године
Како каже директор Историјског архива Петар Ђурђев за непуних годину дана у “Еђшегу” је формирано 16 клубова и секција: кошаркашки, фудбалски икуглашки клуб и секције за рвање бокс, дизање тегова, бициклизам, мачевање, рукомет, стони тенис, веслање, атлетику гимнастику, шах и планинарство.
- По броју спортских екипа и чланова у Војводини само је “Спартак” био масовнији. Мушке и женске екипе надметале су се на свим нивоима такмичења, а спортом се бавило око 500 малдих - истиче наш саговорник. - Највише успеха имали су мушка и женска кошаркашка екипа које су се такмичиле у Првој савезној лиги. Кошаркаш Ласло Демшар био је 79 пута рапрезентативац, а на 95 утакмица водио је као тренер женску репрезентацију Југославије. Куглаши “Еђшега” били су међу најбољима у земљи, као и рвачи. Еђшег је активно деловао до 1960. година када спортске секције овог удружења почињу да се фузионишу са другим клубовима у граду што је довело до лаганог замирања рада тог друштва.
- Тада је одржана и тродневна свечаност “Јубиларно свечано гађање” од 25. до 27. маја, са забавним програмом у башти хотела “Елизабета” (данашња “Војводина”) – каже Ђурђев. - Зграда стрељане је грађена наменски као јавни објекат. Над свечаном салом је декоративни плафон, на коме су осликане четири жанр сцене са мотивима из лова и сеоског живота.
После Другог светског рата стрељана је постала Друштвени дом, а њене просторије су користила разна спортска удружења.
- Дворац у Антона Чехова добио је назив по Спортском клубу „Јединство“ који је тамо био смештен после Другог светског рата, а чији назив на мађарском језику гласи “Еђшег” - каже Ђурђев. - Основан је 9. јуна 1945. године с идејом да на новим друштвеним основама створи услове да се омладина масовно бави спортом. Окупљао је углавном мађарске спортисте, а касније половина чланова била је других националности. Иницијативу за оснивање дали су радници Бродоградилишта Јанош Штербик, Јосип Хорват, Карло Брашњаи, Иван Брезовац, Јосип Даниел, Ирма и Едита Беше, као и многи други, а подршку су дали и функционери тадашњег Фискултурног савеза. У срадњи са Соколским друштвом изграђено је и тениско игралиште, што је привукло још већи број младих Новосађана.
Због немара, дворац “Еђшег” пропадао је деценијама, а проглашен је спомеником културе и стављен под заштиту државе 2007. године. Затрпан отпадом, руиниран, био је свратиште за бескућнике све до 2014. године када је зграда реконструисана и у потпуности опремљена, а дворцу враћен стари сјај. Стара стељана је рестаурирана, санирани су и реконструисани оригинални елементи и постављене савремене инсталације, те декоративно осветљење и озвучење простора. Изузетно су били захтевни сликарско-конзерваторски радови на плафону свечане сале за које је био задужен тим сликара. Сала је због своје величине, ширине и раскоши идеална за одржавање концетно-музичких манифестација и разних свечаности. Потенцијал “Еђшега” је данас потпуно искоришћен, пошто је пре неколико година проглашен за једну од културних станица у граду у којима се организују садржаји за децу, малде али и старије, а уметници и ствараоци у раскошном амбијенту могу да организују изложбе, концерте, предавања, пројекције филмова…
С. Ковач
Пројекат "Нови Сад - европска престоница културе" је реализовао Дневник Војводина пресс д.о.о. уз подршку Града Новог Сада, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио новац.
